„Нема ничег бољег од лошег времена" – гласи популарна фраза из истоименог бугарског филма. Ову мисао на елегантан начин развија фотограф Елина Нинова у свом албуму „У локвама Софије” који је веома брзо стекао велику популарност на социјалним мрежама. Идеја о њему родила се сасвим спонтано, а инспирисана је лепотом тренутка, каже његова ауторка и наставља:

„Једне суботе, пре две недеље, изашла сам да мало прошетам. Волим шетњу по Софији када је она празна и кад киша ромиња. Док сам шетала фото-апаратом у руци осетила сам да зурим у локве око себе и одједном сам у њима почела видети веома лепе ствари – зграде које су постале визит-карта Софије. Привукао ме њихов одраз у локвама, као да сам видела неки паралелни свет окренут наглавачке. Почела сам да тражим друге локве и на мом великом изненађењу било их је пуно. А када је киша престала и кад се ветар стишао, вода је била сасвим бистра, а локве - попут огледала. У принципу, ја волим воду, реке, језера. Софија нема канале, али зато има своје локве! Чак сам захвална судбини што ми је одредила да живим у граду у којем није све под концем, у којем улице нису досадне и у којем би човек могао пронаћи многе занимљиве ствари, као што су, на пример, локве.”

Елина је још у свом детињству показала посебно интересовање за лепоту великог града и његову архитектуру, скуп енергије, културних наслага и противречности, звук, мирис и људе. Ово интересовање је мотор који ју је у једном тренутку натерао да узме фото-апарат у руке и да инспирацију црпи из старе градске француске фотографије, из изванредних уметника ХХ века као што су Анри Картје Бресон, Робер Дуано и др. Ево шта каже Елина:

„Моје интересовање за фотографију кренуло је од интересовања за мој родни град – Софију. Када сам била ученица, постојао је часопис „Софија”. Био ми је омиљен јер се у њему објављивао велики број фотографија мог града, а било је и занимљивих чланака, есеја... Управо он је заслужан за моје интересовање према нашој престоници, према сваком детаљу и свакој ситници која често у нашој свакодневици остаје непримећена. И мада волим да путујем и да фотографишем најразличитије ствари, Софија и данас остаје моја омиљена фотографска тема.”

Кад се човек упозна са стваралаштвом Елине Нинове, неминовно ће приметити да сваки њен албум посвећен Софији, Барселони, Паризу или  Истанбулу, поред препознатљивог стила ауторке у себи садржи и снажан унутрашњи набој. Неке фотографије чак стварају илузију да су слике на платну. Шта је потребно фотографији да би најтачније приказала душу града?

„Ма колико банално звучало, потребна је љубав према граду. Потребно је да човек на њега погледа добрим оком. Само тада ће он моћи да осети његову душу. А како ће је дочарати – то зависи од више ствари. Ансел Адамс је рекао: "Није довољан само фото-апарат да би се направила фотографија. Фотографисање је процес који прожима многе аспекте фотографа, све слике које су му икад прошле кроз главу, све књиге које је прочитао, сва музика коју је преслушао, све људе које је волео." То је моја омиљена мисао.”, каже Елина Нинова.

Како се остварује сусрет између уметника и јединственог кадра? Да ли га Елина тражи или је кадар сам налази?

„Као да ме у већини случајева он налази, иако ми се много допада и режирана фотографија. На пример, на руским фотографским сајтовима се могу видети предивне ствари -  фотографије које приказују целе приче, цео филм само у једном кадру и ја им се дивим. Али мој рад је другачији. Више волим запечатити спонтани тренутак. Волим да шетам улицом, а кад видим нешто занимљиво, ја га ухватим у објектив.”, рекла је Елина Нинова.

Превод: Албена Џерманова