Талас избеглица је једна од најактуалнијих тема у последње време. И ма колико било неочекивано – избор се више не своди на питање бити или не бити толерантни, већ на питање бити толерантни или превидети проблеме људи које траже азил. То што дневна штампа не поклања пажњу овом проблему не значи да он не постоји. ”Уметност је дивна лекција из искрености", рекао је велики вајар Роден, а медији би требало да буду дивна лекција из објективности и искрености.

Где је грешка?

Медијским групама је потребно покровитељство одређених политичких кругова и оне прибегавају њему. Оријентација медија – левичарска или десничарска, с једне стране представља слободну одлуку уредничког, издавачког тима и власника о начину приказивања стварности. Али у исто време управо то их удаљава од испуњења обавезе да на објективан начин извештавају о темама од јавног интереса.

Слобода говора, слобода информисања дају, али и ускраћују лично право на приступ истини преко могућности филтрирања и манипулисања информацијама. И пошто медијски корисници нису у стању да се сами носе са протоком обимних и разноврсних информација, настаје парадокс:  широко поверење у медије постоји, али постоји и скептицизам према било којој вести потркепљеној чињеницама.

Често медији метафорички приказују избеглице као “загађење”, “заразу”, “најезду штеточина”. Метафоре ове врсте стварају слику о биолошкој инвазији или загађењу која структурише дискурс избеглица и азиланата. У њему се избеглице и лица која траже азил јер се боје да ће у својој земљи бити прогањани и да ће им живот бити угрожен, конструишу као проблем. Медијско приказивање избеглица је повезано и са метафором за нацију као тело. Тело као референтни оквир поседује способност да прима и преноси информације. Анализирана са тачке гледишта идеологије, метафора за нацију као тело легитимише неједнаку расподелу моћи у оквиру садашњег друштвеног споразума. Када се нација замишља као физичко тело, избеглице се приказују као инфективно обољење или физичку препреку. Трајно репродуцирање визуелног материјала ове врсте ствара услове за комуницирање порука које су много убедљивије од писаних и вербалних компоненти којима су пропраћене.

Говоримо о „негативној” и „позитивној” дискриминацији, међутим, наше анализе показују да смо сведоци новог типа неутралне дискриминације у медијима  – процесу, у којем медији не доводе до промене. Недостатак толерантног језика, недостатак информација – неутралних или било каквих, још увек не значи да смо толерантни. То још увек не помаже у промени односа јавности према избеглицама и неће створити толерантније окружење за дискусије на ову тему. Дакле, повезивање избегличке проблематике са криминалом ствара „скривене негативне тврдње, контекстуалну синонимију”.

Превод: Албена Џерманова