Недавно је познати бугарски новинар и редитељ Милен Гетов добио награду „Јосиф Хербст” за укупан допринос бугарском новинарству. /Јосиф Хербст је новинар и издавач, један од симбола слободног новинарства код нас. Године 1925., у време ауторитарног режима Александра Цанкова, нестао је без трага./ Ова награда је признање раду Милена Гетова који је већ 70 година веран својој професији. Каже да није он изабрао новинарство, него је некако оно изабрало њега. Десило се то на фронту, у време Другог светског рата. Написао је десетине новинарских материјала, неке од којих на фронту. Многа његова дела посвећена су историји и садашњици Софије. И још: Милен Гетов је аутор преко 200 филмских прегледа, скоро 1.000 телевизијских документарних филмова, позоришних представа, репортажа, путописа, публицистичких и уметничких програма, играних филмова и серија. Потомак је познате из доба нашег Националног препорода фамилије Прличеви и задојен је љубављу према домовини. Тренутно ради на трилогији сећања у којој приказује ХХ век и ново столеће. 6. децембра Милен Гетов је навршио 90 година.
Сведок сте три историјска периода: Царевине Бугарске, социјализма, демократије. Како бисте описали сваки од њих?
Ово је мало сложено питање, јер обично најбољим периодом живота човек сматра младост. Али, пошто сам био у прилици да лично оценим све те периоде, слободно могу рећи да ми се највише допада период мог детињства и младости – до 9. септембра 1944. /Тада је у Бугарској успостављен просовјетски режим/. Свиђа ми се Царевина Бугарска и то не у смислу политичког модела, него у смислу привреде, односа, образовања, моралних вредности. За мене је то најбољи период. А доба Социјализма је имало како добре, тако и лоше стране. О садашњем периоду боље да не говоримо...
Зашто Вам је битно да у трилогији испричате о сва ова три периода и свом односу према њима?
Битно ми је, зато што млада генерација није довољно информисана. Имао сам прилику да обиђем континенте наше планете и да стекнем слику о различитим друштвеним порецима. По мени, млади људи морају знати шта је било добро, а шта лоше и то без било каквих тенденциозних оцена.
Шта Вам значи награда по имену Јосифа Хербста?
За мене је то велика награда, јер поред свега осталог упознат сам са његовим радом. Али што се новинарства тиче, не могу рећи да је оно увек било на водећим позицијама. Нажалост, и данас није. Сећам се, мој тата је пре 9. септембра био у блиским односима са Теневим - главним уредником листа „Утро”. Од њега знам да увек када је требало да влада поднесе на разматрање неки нацрт закона или у случају да је планирана нека дискусија, код председника владе су се окупљали сви главни уредници листова да би размотрили сва важна питања у вези са конкретним случајем. Када је нека делегација одлазила у иностранство, у њеној пратњи су увек били представници свих важнијих листова. Другим речима, новинарство је било репер за владу, коректив. С друге стране, новинар је имао могућност да добија информације из прве руке. Новинари су били уважавани људи, а тако би требало да буде и данас да би новинарство било у стању да врши своју функцију.
Редитељ сте филмова о шпијуну Емилу Боеву чија су сценарија везана за идеологију из доба социјализма. Како сада гледате на њих? Да ли постоје ствари које остају драгоцене ван конјунктуре времена?
Бавио сам се новинарством, а филм је био мој сан. Никада нисам ни претпостављао да ћу правити филмове, али и ова ми се шанса указала. Први сценарио који ми се допао, био је "Бразилска мелодија" Богомила Рајнова. Тада се нисмо знали. Питао ме да ли сам га пажљиво прочитао. Рекао сам му: да. А зашто до сада није снимљен филм по овом сценарију? Више је разлога, а најбитнији је економске природе – потребан је буџет... Било је већ филмова по његовом сценарију, путовало се и у иностранство... Али у нашем случају није било те могућности и ја сам прихватио да режирам фил по том сценарију. Рајнов ми је рекао: „Добро, прихватам. Направите Ви једну варијанту и урадите све што треба, али имам један категоричан услов: нећете дирати текст. Знам да сте били у иностранству и јасно Вам је како се то ради.” Богомил Рајнов се пре неколико година био вратио из Париза, где је био културни аташе Амбасаде Бугарске. Рекао ми: „Веома ми је битно да људи који ће радити на филму имају представу о месту у којем се одвија радња.” Урадили смо све, допало се. А мени се за главну улогу допао глумац Коста Цонев. Тако је све почело. Уследио је низ филмова: „Наивчина средњих година”, „Реквијем за једну дрољу”, „Умри само ако мораш”, „Тајфуни са нежним именима”... Било ми је занимљиво, пријало ми је, новац ми није био најважнији! Филмови су снимљени као телевизијске драме. За снимање ТВ драме је било потребно око 20-30 хиљада лева, док је буџет за филм износио 600-700 хиљада лева. Јасно је како смо радили и колико смо напора улагали да би филмови угледали светлост дана.”
Превод: Албена Џерманова
Италијанско-француско-шпанска биографска драма „Лимонов“, у трајању од 138 минута, освојила је главну награду за најбољу литературну адаптацију на међународном фестивалу дугометражног играног филма „Синелибри“ у Софији. Добитника овог престижног..
Документарни филм „Духовно огледало хришћанског Несебра“ који је снимила Бугарска национална телевизија (БНТ) освојио је четири награде на три престижна међународна филмска фестивала у Бразилу, Грузији и Португалу. Сценариста документарца је новинар..
Он је сликар, али и филозоф. Воли да прича приче у бојама, али и да их слуша у мелодијама. Он је Румен Статков и само пре неколико дана, 17. октобра, у галерији "Нирвана" у Софији представио је своју најновију изложбу под називом "Плес". "Ове..
Изложба „Митологија мог акваријума“ сликарке Светлане Генчеве, која се данас може погледати у културном простору „Црвена кућа“ у Софији, посетиоцима нуди..
У најновијој дигиталној рубрици „Зграде причају“, Регионални историјски музеј – Софија представља приче о знаменитим зградама у центру главног бугарског..