Бугарска је богата земља и пуна је драгуља. Богата је својим природним лепотама, историјом, археолошким налазиштима, живописним обалама Црног мора са познатим одмаралиштима, својим људима, али је истовремено непозната чак и нама Бугарима. У то сам се још једном уверила када сам се нашла у планинском селу Стефаново, у Ловечкој области, које је од Софије удаљено 155 км и налази се на путу ка Варни. Ово мирно и лепо место смештено је у малој долини. Село је подељено на два дела – нови и стари који, иако је 1982. године проглашен за архитектонски резерват, остаје далеко од масовног туризма и не ужива подршку државе.
Куће у селу Стефаново су двоспратне, изграђене од храстових греда, са лепим крововима покривеним тешким каменим плочама. Зидови од прућа облепљени су дебелим слојем глине и сламе. Захваљујући овом старом традиционалном начину градње, изолација кућа је урађена тако што је лети у њима хладно, а зими топло. Стефаново има цркву подигнуту у 19. веку и школу која је затворена још далеке 1965. године.
Иван Павлевски већ више година истражује историју свог села. На основу богате документарне грађе коју је брижљиво прикупио, написао је књигу „Ми Врачени“ („Ние, врачените“). „Врачени”, јер је старо име села Враца, а везано је за његову прошлост када је било трачко насеље.
„Пошто се име села поклапало са именом града Враца, у северозападној Бугарској, Окружни народни савет је наредио да оно буде промењено, прича Иван Павлевски. – Локални историчари су доказали да је назив града Враца повезан са древном тврђавом Вратица на крају града крај реке Лева, што на трачком језику значи „тврђава поред извора“. Тражећи аналогију са мојим селом, чије је име било исто, дошао сам до закључка да се трачка тврђава, која се налази 2 км источно од данашњег архитектонског резервата „Старо Стефаново“, највероватније такође звала Вратица јер се крај ње формирала веома дубока пукотина, где извире 36 извора. Зато заступам тезу да је име ове тврђаве, окружене са свих страна бројним изворима, било Вратица. Познато је да су Трачани обожавали воду.“
Према Ивану Павлевском, остаци тврђаве су скоро потпуно уништени 1920-1921. године, када је тадашњи председник бугарске владе Александар Стамболијски дозволио да се за изградњу путева користи камење са очуваних тврђава у непосредној близини места градње. Око села Стефаново има и много ископаних и опљачканих трачких хумки. Наш саговорник је испричао да је оно своје данашње име добило 1949. године по антифашисти Стефану Пашеву. Младић је емигрирао у Совјетски Савез, а касније се вратио у село са специјалнимјединицама НКВД-а (Народног комесаријата унутрашњих послова) које су убачене у дубоку позадину нацистичке војске, Вермахта, на територији Бугарске, да би спречиле слање немачих трупа на Источни фронт. Године 1942. Стефан Пашев је ухваћен и стрељан.
Село Стефаново се поноси тиме што су у њему одувек живели само етнички Бугари. Оно је за време османске владавине уживало посебне привилегије, а у замену за то давало је ненаоружане војнике за турску војску.
„Село је имало такав статус да део становништва није плаћао порезе османској држави, наставља Иван Павлевски. – Турци нису имали право да у њему остану или преноће. Житељи села су били поносни горштаци, људи снажног, слободарског духа.“
Овде је рођен Иван Јонков, звани Ћурчија, имућан човек и најбољи крзнар у селу Стефаново. Он је створио устаничку чету неустрашивих младих мушкараца којима је купио пушке и одећу. Био је један од организатора Велчове завере – неуспелог покушаја устанка Бугара у Трновском крају против османске власти из 1835. године. Након разоткривања завере Иван Јонков је обешен, а побуњеници су поклани.
Једна од знаменитости села у прошлости био је храст цер, стар преко хиљаду година.
„Овај храст је проглашен за споменик културе, али се у 80-им годинама минулог века осушио. Око њега су се некада обављали црквени обреди и ритуали и празновао се Илиндан. Огромна шупљина дрвета је била скровито место за децу сеоске школе, а родољубиви Бугари су је претворили у малу богомољу. Али, десило се тако да је свећа запалила сасушени храст и он је изгорео. Сада се на том месту налази параклис који је покривен каменим плочама.“
Село Стефаново има улаз, али нема излаз. Данас је оно смештено далеко од главног пута, а један од разлога за то су и разбојнички напади на насеље.
„Током једне од бројних епидемија куге које су у доба османске владавине харале сваких 35-40 година, већина становника села је умрла. Преживели мештани су били приморани да спале село и тела преминулих и да се преселе преко воде, верујући да ће она зауставити епидемију. Зато се село налази на месту без излаза. Стога не могу прихватити теорију да име „Враца“ потиче од речи „врата“. Село нема врата за излаз“, рекао је на крају Иван Павлевски.
Превела: Марина Бекријева
Фотографије: Миглена ИвановаБугарска је домаћин Годишњег састанка Европског удружења туристичких агената и туроператора. "Домаћинство овог састанка је изузетна част за Бугарску и знак поверења европске туристичке заједнице у нашу земљу. Искористићемо ову прилику да..
У потрази за научном веродостојношћу, истраживачи древних цивилизација и култура наилазе и на лажне наративе које су смишљали сами стари народи. Најзанимљивије је да су то чинили… у име културног туризма. Једну од таквих митских конструкција у свом..
Стрме литице које се надвијају над реком Русенски Лом и њеним притокама – Белим, Црним и Малим Ломом – прави су магнет за љубитеље природе и авантуристе жељне узбуђења и високих доза адреналина. Цео овај крај познат је као Поломије, или „Планина под..