Монодрамом „Последња Крапова трака“ Бекета играном у софијском позоришту „Суза и смех“ истакнути бугарски глумац и једно од најпознатијих имена светске пантомиме Вељо Горанов је прославио свој 70. рођендан и 45 година на сцени. Ево шта је у интервјуу Радију Бугарска испричао глумац о Бекетовом комаду:
„У ствари, ово је прича једног човека који је утонуо у своју самоћу. Крај њега нема никога – ни пријатеља, ни родбине. Једино што му је преостало јесу сопствене успомене снимљене на траку. Концепција редитеља Бориса Радева, који ми је предложио ову монодраму, огледала се у томе да свако жели да остави траг за собом. Једни имају децу, други остављају новац, станове, њиве и сл. Крап жели да остави своје успомене нагомилане током година. Али почиње једна нова епоха – дигитална технологија у потпуности замењује аналогну и Бекетов јунак треба да пребаци све са аналогног на дигитални носач података како би оставио нешто за собом. У жељи да то што пре уради, схватио је да му је, у ствари, цео живот једно велико ништа. Он једноставно нема успомене, пошто оне не вреде ништа.“
Али се упркос свему у представи назире и оптимизам – у потрази за срећом, оним тренуцима који испуњавају наш живот.
Једна од представа у којима Вељо Горанов игра у позоришту „Суза и смех“ јесте легенда о „Великом инквизитору“ Достојевског.
Како се глумац припремио за своју улогу?
„Проблем је у томе што се сам текст овог комада може упоредити са црном рупом. „Реч је о тексту који је написан посебном снагом, а како би ухватили и представили смисао једне реченице Достојевског, остали аутори су писали читаве комаде. А он је све спојио у једно – свега дванаесетак страна које, уколико буду пажљиво прочитане и прегледане, указују на поруке које се могу наћи у Библији. Тешкоће током припреме за наступ проистичу пре свега из тога што на пробама увек дајем сто посто од себе. Затим, потребна су ми отприлике два-три сата како бих се уживео у свог лика, јер ће ме у супротном текст „прогутати“ и на крају ће од свега остати само дидактика.“
70-их и 80-их година минулог века Вељо Горанов је основао прве пантомимичарске трупе у земљи: студио „Пантомима“ и позориште „Покрет.“ На фестивалу пантомиме и мимодраме одржаном 1980. године у Лондону Горанов је проглашен најбољим пантомимичаром на свету. Данас је глумац програмски менаџер позоришта „Суза и смех“ на чијој сцени наступа и поставља комаде. Поводом обележавања дуплог јубилеја Вељу Горанову је уручена почасна плакета позоришних награда „Аскеер.“
Колико је језик пантомиме универзалан и чиме вас је она привукла?
„Ова уметност ми је дала велику слободу, такву какву није имао обични бугарски грађанин. Као прво, пантомима не зна за границе и језичке баријере, тако да сам ја пуно путовао по свету. Она је на један или други начин ујединила омладинске међународне фестивале социјалистичких земаља. Док је Бугарска била у изолацији, ја сам скоро 25 година обилазио свет. Као друго, пантомима ми је одрешила руке, тако да сам се као уметник могао бавити оним што волим, што сам сматрао адекватним у оно време, уместо да пратим каноне које намеће влада.“
Шта вас највише радује у животу?
„Моја највећа радост у животу је љубав пријатеља и колега. Нисам чуо да неки колега каже нешто лоше о мени, нити у лице, нити иза леђа. Имам породицу која ме воли, а има ли шта важније од овога?! Имам још једну, јако битну ствар – сцену, која ме такође воли, а волим и ја њу. Ово је љубав која траје већ 45 година,“ рекао је на крају нашег разговора пантомимичар Вељо Горанов.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године, изазвао је велику пажњу током дискусије у француском граду Рену. Овај догађај је организован у..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Изложба „Митологија мог акваријума“ сликарке Светлане Генчеве, која се данас може погледати у културном простору „Црвена кућа“ у Софији, посетиоцима нуди..
У најновијој дигиталној рубрици „Зграде причају“, Регионални историјски музеј – Софија представља приче о знаменитим зградама у центру главног бугарског..