Врућег лета 2013. г. обилазили смо лепу Завалску планину. Да, Завалску! Испоставило се да у најзападнијем делу Западне Бугарске има много малих планина које сам очигледно пропустила на часовима географије, или их једноставно нема на програму. Осим Завалске, тамо су Вискјар, Љубаш, Чепан, Руј-планина и др. Вијугавим и одавно запостављеним путем стигли смо у Билински манастир Светог Арханђела Михаила, свега 16 километара од града Брезник. Храм је изграђен у XIII-XIVвеку, а због фресака је проглашен спомеником културе од националног значаја. Оне су међутим уништене и црква се руши. Изнад бујног растиња које покушава да сакрије наш нехат, стрчи део приземног спрата са монашким ћелијама и дебеле ограде.
На жалост, то је само један од бројних објеката које је нам заветовала прошлост, а ми смо добровољно занемарили. Како би усмерио пажњу јавности на запостављене објекте у Бугарској и ујединио људе око узвишене идеје њиховог препорода, један млади човек – Пламен Стефанов, по занимању ватрогасац, пре три године је на Фејсбуку покренуо страницу „Запостављено у Бугарској“. Одржава је бесплатно, заједно са својом девојком, у слободном времену и тако претвара своју пасију за путовања и фотографију у једну племениту ствар. Поред својих слика и прича објављује и материјале које му шаљу људи из целе земље. А број његових виртуалних „пријатеља“ већ надмашује 13.000.
„Свакодневно издвајам бар 15 минута да покажем људима нешто занимљиво, нешто што им није познато, али је део бугарске историје“, каже Пламен.
Које су најшокантније слике пропасти које је он видео за време својих путовања широм земље?
„Све може да буде шокантно: од Војнопоморске школе где је обуку прошло на хиљаде младих морнара, до једног малог приватног дечјег вртића усред шуме. Ту су и велики објекти за које је видно како је неко искористио средства, обновио их, те је онда одједном све било запостављено. Људе највише импресионирају војни објекти за чије су одржавање некад трошене велике паре, а држани су у тајности, док данас, из нејасних разлога, нико не брине о њима. А ми и даље плаћамо порезе за њихово обезбеђење и кобајаги одржавање. Али свако ко посети неки слични објекат, види да је он до темеља опљачкан и уништен. Лоше је што се они не дају на коришћење грађанским организацијама. А сваки аеродром на површини од неколико стотина ари може да се користи у цивилне сврхе, да буде од користи за друштво, да буде претворен у стазу за аутомобилске трке или у полигон за обуку возача. Уместо тога све је у руинама. Пракса показује да се немали део тих објеката налази на веома погодним локацијама и чим прође време продају их за смешне паре и они постају приватна својина. Тако да људи који су их градили властитим средствима више не могу их користе.“
Ми се увек радујемо живописним и лепо уређеним западноевропским уличицама, са сачуваним старинским зградама, а не примећујемо лепоту која је нам буквално пред носом и лаке руке остављамо да је време прегази.
„Много лакше је да седимо и чекамо да неко то поправи, уместо да се организујемо и да сами нешто направимо“, каже Пламен Стефанов и одмах прецизира да запажа и једну другу, позитивну тенденцију:
„Захваљујући овој Фејсбук страници сам упознао много младих људи у Бугарској који су извор инспирације и пример за опонашање. С тим у вези увек помињем једног момка – Кристијана, који је преко Фејсбука покренуо у Родопима иницијативу очувања тамошње пруге узаног колосека. Он је организовао младе људе да купују молерско-фарбарски материјал и да обнове све станице. Свакако да они не могу да их врате животу, јер је то посао државе, али бар покушавају да их улепшају, како не би били приморани да објашњавају страним туристима да се на овом поднебљу одавно није ратовало, да је ружна слика резултат цивилног „рата“ и људског немара. У ствари, пре или касније, сваки објекат који се налази на нашем Фејсбуку, после прикупљања потписа и организовања групе подршке може да постане власништво грађана, да се користи у неке нове сврхе. Али, на жалост, данас људи воле да граде на брзу руку, а не онако квалитетно како се то радило пре 50 или 100 година, те затим чак и не одржавају оно саграђено, јер је тако лакше, јер се искоришћавају нека средства и нико не мари шта ће се десити касније. То је питање погрешне политике“, убеђен је Пламен.
Он се нада да преко своје странице „Запостављено у Бугарској“ отвори људима очи за оно што су сами градили и да створи код нас нови и одговорнији однос према нашој заоставштини. „Циљ је да људи виде све то и да размисле како да промене ствари на боље“, објашњава Пламен Стефанов, момак који је покренуо тај племенити пројекат.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: „Запостављено у Бугарској“, Миглена ИвановаМеђународни фестивал етнографског филма „ОКО“ одржаће се у Софији од 8. до 15. новембра. Форум се одржава уз подршку Националног филмског центра, Општине Софија, Амбасаде Украјине у Софији и Держкина Украјине. На овогодишњем издању фестивала биће..
Бугарска продуцентска компанија планира изградњу новог филмског центра вредног 15 милиона евра у индустријској зони Божуриште, надомак Софије, на површини већој од 30.000 квадратних метара. Према подацима Министарства економије и индустрије, уговор о..
Дани хрватске археолошке баштине почињу данас у Националном археолошком институту при БАН у Софији, а трајаће до петка, 8. новембра. Организатори догађаја су Амбасада Хрватске у Бугарској, Археолошки музеј у Загребу и Национални археолошки..
Пловдив је домаћин традиционалног фестивала бугарског документарног и анимираног филма „Златни ритон“, који траје до 19. децембра. Овогодишњи избор..