О томе да код села Грло у околини Перника постоји храм-кладенац сам научила од планинског водича Станоја Арабаџијева који покушава да пробуди интересовање људи за заборављене бугарске старине. Овако почиње прича новинарке Миглене Иванове о још једном јединственом месту у Бугарској, затрпаном бурним дивљим растињем. Сматра се да је то храм сумерског бога Енкија. Пронађен је 1971. г. од археолога Димитрине Митове-Џонове која га је датирала на XIV-XIII век п.н.е. Она повезује грађевину са мегалитским нурагима на Сардинији које датирају од пре 1000. година п.н.е., а данас се сматрају симболом аутохтоне културе. Храм нема аналога у Бугарској. Рестауриран је 1972. г. Чак су се спремали да га прогласе Унесковим објектом, али су онда, стицајем околности, заборавили на њега. Осим на Сардинији сличне грађевине засада су пронађене и на полуострву Криму и у Палестини. А храм код села Грло је изграђен на стрмом, стеновитом брду где је у праисторијским временима било много извора. Јужни део храма-кладенца укопан је 15 метара у земљу. Коридор је дуг 7 метара, са 13 камених степеника који води у округлу салу у чијем је центру изграђен кладенац дубок 5 метара, а на полусферичном плафону изнад њега је видан опеон или округла рупа.
Више о том необичном објекту сазнајемо од једног од његових истраживача доцента Љубомира Цонева:
„Наш храм-кладенац је интересантан тиме да се тешко уклапа у традиције трачких храмова из нешто каснијег периода – од VI до IV века п.н.е. Они су модернији, израђени од добро обрађених квадара. Поједини блокови су спојени гвозденим држачима са оловним плаштом против рђе. Неке трачке гробнице су осликане. Али храм-кладенац код села Грло је нешто примитивнији. Грађен је од скоро необрађених камених блокова технологијом „сувог зидања“.
Улаз у храм је клинаст, што – како наводи доцент Цонев – је у духу трачке традиције и има за циљ да издржи напор стављеног одозго камења.
Каква је теорија Џонове о настанаку сличне грађевине на нашем поднебљу? Доцент Цонев наставља своју занимљиву причу:
„По Џоновој корене те архитектуре треба да тражимо у Месопотамији. С једне стране, 15 векова п.н.е. тамо је постојао добро развијени религиозни систем, а с друге, била је и релативно напредна производња бронзе, која се у оно доба сматрала драгим металом. И пошто се својства бронзе побољшавају додавањем других метала, произвођачи су тражили налазишта обојених метала који помажу обраду бронзе. Према Џоновој, у потрази за налазиштима једна велика група становништва Месопотамије је мигрирала. Пошто је неко времена провела на подручју данашњег Ливана, Сирије и Израела, она је по свему судећи заобишла Црно море са Севера и направила грађевину на Криму, или пак је пресекла Босфор и стигла на Балкан. Можда су мигранти пронашли овде обојене метале, али у малој количини. После неког времена овде и изградње храма-кладенца, они су кренули даље на Запад и доспели на Сардинију где су наишли на обиље разноразних обојених метала те су се тамо усталили.“
Која је била намена грађевине код села Грло? Неки сматрају да је то сунчани календар, али доцент Цонев има другачију теорију:
„Не сматрам да је то врста опсерваторије, јер у оно доба овде није живело толико развијено друштво коме је био потребан календар. Људима је природа била довољна да се оријентишу. Ја мислим да је ова грађевина својеврсно обележје најкраћег дана. Имамо брдо стрмих коса на коме је Џонова пронашла 9 извора. Ако је људима била потребна вода, они би је нормално тражили на најнижем нивоу, где је најближа површини. Они су, међутим, одлучили да ископају најдубљи бунар и то у стени. Лети сунце обасјава цело брдо, али зими његови зраци допиру само до врха. Претпостављам да су људи тражили оно место где сунце греје и зими, а где има и воде. Степениште ка просторији на дну је оријентисано према југу. Због тога моја је друга претпоставка била да су тражили зимско сунце, илити кулминацију зимског сунца. И као треће, ако градитељи желе да астрономски прецизно комбинују подневно зимско сунце са водом, требало је да ходник гледа према Југу, са азимутом 180°. Али је он мало померен ка Истоку и азимут износи 170°. Када сам реконструисао хоризонт са контуром брда, показало се да ако је ходник кладенца окренут ка Југу, Сунце би се скривало иза брда и не би га досезало. Због тога градитељи су направили то благо скретање према Истоку што омогућује сунчевим зрацима да продру у доњу просторију готово у подне. По свему судећи, за ондашње људе је било важно ускладити сунце у најкраћем дану године са водом. Тадашња религија је воду, сунце, ваздух и земљу сматрала оличењем четири елемента живота. Осим тога после најкраћег дана, дан почиње да расте. У древним религијама то се повезује са препородом живота. Вероватно су у подне 25. или 22. децембра неки древни жреци ту чекали Сунце да уђе у храм и читали молитве посвећене сунчевој светлости и води.“
Превод: Александра Ливен
Бугарска православна црква данас обележава празник посвећен зачећу Свете Ане – мајке Пресвете Богородице. Јоаким и Ана дуго времена нису имали деце, упркос праведном животу који су водили. Поред личне туге, трпели су и осуду друштва, јер је у то време..
Бугарска православна црква 6. децембра прославља Светог Николаја Чудотворца. Називају га свецем милосрђа, јер је током целог свог живота помагао сиромашнима и људима у невољи, слабе је храбрио говором истине, али о својим доброчинствима није говорио..
Данас Бугарска православна црква слави успомену на Свету великомученицу Варвару, девојку племићког порекла која је почетком IV века страдала због хришћанске вере. У народу је овај празник познат и као Женски Божић. Назив потиче из обичаја који..