У Бугарској законитост није на цени. Поред тога кривицу скоро увек тражимо у другима. То тврди један од мајстора бугарске анимације Николај Тодоров. Рођен је у Софији 1952. г. Завршио је Ликовну гимназију у Софији, а затим режију филмске анимације на Руском државном институту филмске уметности у класи Ивана Иванова-Ваноа – утемељивача совјетске анимације. У Студију цртаних филмова „Софија” и за ZDF радио је као редитељ, цртач филмова и сценариста. Аутор је преко 90 анимираних филмова. Његов филм „Грандоманија” ушао је у номинације Међународног филмског фестивала у Кану. На фестивалу у Хирошими, Јапан, његово остварење „Одисеја” оцењено је као један од 10 најбољих савремених цртаћа. У годинама социјализма (1981. г.) филмове Тодорова је купио Музеј модерне уметности у Њујорку. Био је члан жирија фестивала цртаних филмова у Анесију, Кану, Отави, Хирошими, Москви, Загребу, Кракову, Берлину.
Са њим разговарамо о данашњој Бугарској и уметности. Николај Тодоров каже да је од детињства био загрејан за анимацију: „У оним годинама нисмо имали приступ великим западним анимацијама, рецимо „Disney-у”. Али с друге стране у Бугарској је постојала разграната мрежа биоскопа, у земљи је било 3 000 - 4 000 биоскопских сала. Сада их је највише 30-40”.
Дотакли смо се и горуће теме о ствараоцима и Интернету. То што је глобална мрежа једна изузетно богата библиотека у којој се може наћи практично све предивно је, али као и свака друга ствар, и ова има своје лице и наличје:
„Ови безобзирни лопови су практично ствараоцима ускратили право на дистрибуцију и бахато својатају све што спада у домен културе – овако са револтом Николај Тодоров описује данашњу ситуацију. – О каквом Закону о ауторском и сродним правима можемо говорити? Све што је урадила људска рука, што је снимила камера, што је поникло испод нечије кичице, можеш да нађеш на Интернету. И ако у западној Европи васпитање не дозвољава људима да бестидно краду, овде, у бившим социјалистичким земљама све се краде и све је на продају. Данашње време је одлична прилика за све који су знатижељни, али знатижељан може бити онај ко је довољно образован. Али да би био образован, мораш да си читао. Краде владајућа врхушка, сви су лопови. Пљачкашка олош не зна шта ће са покраденим новцем зато што је грамзива. Прост човек је халапљив човек. Он и када нешто украде, не зна шта да ради са пљачком.”
Као уметник који је стварао у две различите епохе – за време комунизма и демократије, питамо Николаја Тодорова, у којој се осећао слободнијим и докле сежу границе слободе:
„Слобода је заправо начин постојања, без ње једноставно не можеш дисати. Нико те не може присилити на било шта. Немам у виду само уметност. А што се конкретно уметности тиче, одавно је познато да се уметношћу могу бавити људи који су или изузетно богати, или изузетно сиромашни. Ако све радиш са циљем да зарадиш велике паре, можда ћеш у томе и успети, али неће то бити права уметност. Зато што уметност залази у духовне сфере, она је средство за остварење духовних тежњи. Није случајно речено да трговце треба истерати из храма. Али шта можемо очекивати чим је данас прекупаца у Бугарској 90-99%. Нико ништа не производи. Када неко жели да нешто уради на пољу уметности, он је слободан да то уради. Шта све нисмо смишљали у доба социјализма да бисмо дошли до неке књиге. Постојала је забрањена литература. Рецимо роман „Мајстор и Маргарита” Булгакова могао се наћи искључиво у циклостилском издању. Али смо га читали. Забрана - чудна је то ствар. Забране су за глупане. Нико ти не може забранити да дишеш, да се радујеш сунцу. Понекад се у условима насиља рађа најбоља уметност”.
Да ли континуитет у уметности постоји и данас?
„Континуитет је саставни део фазе развоја сваког интелигентног друштва – сматра Тодоров. – Сјајан пример паметног приступа култури по мени је Русија. Зато она бележи запажене успехе на пољу уметности и науке … Тамо се много више обраћа пажња на духовност. У западном друштву такође постоји континуитет. Некима је мотив љубав, другима – прагматизам. Код на он не постоји из простог разлога што се овде нико не занима за никога. Бугарин мисли да је он почетак свих почетака. Због тога и данас још увек покушавамо да изумемо точак, али је он одавно изумљен. Моја бака је уобичавала да каже „Тешко том народу, где слуга загосподари”. Ето, то се догодило данас у Бугарској”.
Од четири године Николај Тодоров ради на 70-минутном филму, који се зове „Made in Brachycera”, а сценариста му је Виктор Самуилов. Идеја о њему поникла је још у 80-им годинама ХХ века, али је његова реализација тада забрањена. Више појединости – од његовог ствараоца:
„Brachycera је термин из биологије, тако се зове један подред мува. Филм је прича о томе како моћ која доспе у руке неписмењака не само што није у стању да им буде од користи, него им и штети.”
Превела: Ана Андрејева
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Пловдив је домаћин традиционалног фестивала бугарског документарног и анимираног филма „Златни ритон“, који траје до 19. децембра. Овогодишњи избор..