За ово чудно стање нема лека, нити постоје доказани узроци. Аутизам се најчешће препознаје као неадекватно реаговање детета на чулне стимулације - на звук, додир или присуство друге особе, заостајање и поремећаји у говору, одступања у комуникацији и свакодневним социјалним контактима. Особе са аутизмом често имају тешкоће да разумеју и препознају емоције и осећања због чега се неретко не осећају безбедно у свом окружењу. Према подацима невладиних организација, просечно се у 70 здравих роди једно дете с аутизмом. Колики је број малишана оболелих од аутизма код нас, није познато.

Аутистичну децу зову „индиго деца“ или „кристална деца“ пошто су хиперсензитивна. А неки их зову „Рејнман“ или „Ајнштајн.“ У великој мери она остају невидљиве особе за све нас. Са огорчењем родитељи откривају да је људима лакше да покажу толеранцију према особи са видљивим физичким хендикепом него разумевање за тешкоће на које наилази један аутиста. Управо због тога су битне информационе кампање.

„За нас је од посебног значаја да добро искористимо прилику и људима покажемо да ова деца постоје, да им је потребна брига, помоћ и терапија. Ово нису нека неваспитана деца која скитају улицама града, праве лом на игралишту, деру се и вичу, нагласила је Ани Андонова, директор Центра за социјалну рехабилитацију и интеграцију особа са поремећајима аутистичног спектра. „Трудимо се да организујемо и празнике за ову децу и омладину. У Софијском зоолошком врту ће бити организоване зумба журка на отвореном и креативне радионице, деца ће радити са различитим материјалима, имаће прилику да цртају животиње у врту… Битно је да дођу и тзв. типична деца, да нам се придруже како бисмо заједно показали да наша деца нису нимало страшна. И она воле да се играју, цртају и забављају.“

У последње време се пуно говори о инклузивном образовању деце са посебним потребама у настави. Ево шта нам је с тим у вези рекла Ани Андонова:

„Много деце аутистичног спектра похађа масовне школе и предшколске установе. 2003. године, када смо основали Удружење „Асоцијација Аутизам,“ сва ова деца су ишла искључиво у специјалне школе и вртиће. Али има још пуно тога да се уради. У многим школама је дискриминација такве деце јасно изражена, а изузетак не чине и неке специјалне школе.“

За успешну интеграцију деце која болују од аутизма потребно је разумевање у целој лествици образовања, а битно је да их прихвате и остала деца и њихови родитељи.

„Сва деца имају права и треба да се успостави баланс, истакла је гђа Андонова. „Понекад родитељи типичне деце реагују веома агресивно, углавном због недостатка информација о томе какво је ово дете, ко ради с њим на часу и шта заправо губе или тиме добијају њихова деца. По мени, остала деца једино могу да добију ако је у њиховом разреду дете са сметњама у развоју. Али, наравно, потребна је и озбиљна подршка специјалног наставника док се не обезбеде сви услови за адекватно учешће детета у наставном процесу.“

Број предвиђених часова рада са специјалним наставником је веома ограничен, тако да се у већини случајева аутистично дете суочава са наставним процесом заједно са својим вршњацима. Постоји још један проблем, а наиме, потребне су редовне и скупе терапије, а уколико се дете не интегрише у масовну школу или предшколску установу, родитељи не могу да се врате на посао.

„Чињеница је да је у многим породицама један од родитеља приморан да напусти посао како би бринуо о детету. Стога смо се ми годинама борили да макар наше услуге буду бесплатне. Радимо и са родитељима што је посебно тешко и напорно јер они треба да се суоче са тим проблемом и превазиђу суноврат када је питању будућност њихове деце. Битно је да се не стиде свог детета и корачају високо подигнуте главе, да буду стрпљиви и дају себи мале циљеве како би оценили и минималан успех. Тако се побољшава и комуникација са дететом и ствари крећу набоље, али да бисмо све то постигли потребно је да и родитељи уложе велике напоре и додатни труд,“ рекла је наша саговорница.

Центар за социјалну рехабилитацију и интеграцију ради са децом предшколског и школског узраста, а исто тако и са младим људима што је заиста ретка услуга за Бугарску. Пуно се прича о раду са децом, а шта се, у ствари, догађа кад она одрасту? Један од највећих страхова родитеља деце са аутизмом је да ће она једног дана бити потпуно беспомоћна. Зато их стручњаци припремају за пословни живот.

„Велике су шансе за то! Када се с једним дететом ради довољно дуго времена, касније оно може да се укључи у реалну пословну средину и да се оствари, али све то, наравно, уз велику подршку окружења. Пре пар година је почела реализација пројекта запошљавања особа са аутизмом у ИТ сектору, са радним стажом стеченим на реалном радном месту и припремом у симулативној пословној средини. Захваљујући том пројекту су тројица младића запослена, макар и у ороченом радном односу. Али још увек нема континуитета између различитих услуга, ране интервенције и запошљавања уз подршку,“ рекла је на крају нашег разговора Ани Андонова.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова