Према историчарима музике велики немачки композитор је написао четири ораторијума који имају за основу четири јеванђеља – по Матеју, Марку, Луки и Јовану. У потпуности сачувана до наших дана су само два – Пасија по Матеју и Пасија по Јовану. У Бугарској је популарнија она прва, чак је задњих година постало традиција да се изводи уочи Ускршњих празника, а иницијатор тих концерата је Бахово друштво.

Пасија по Јовану је први пут изведена на Велики петак 7. априла 1724 г. на служби у цркви Светог Николе у Лајпцигу.

Пасија по Јовану је ораторијумско дело на тему страдања Христовог које се врло ретко изводи у Бугарској. Исто се донедавно могло рећи и за Пасију по Матеју, али захваљујући Баховом друштву, диригенту Јосифу Герџикову и музичарима који се окупљају специјално поводом његове интерпретације последњих година оно се изводи неког дана у току Страсне седмице. Премијера овог дела у Бугарској била је у 70-им годинама када су на сцени били гостујући немачки хор и Камерни оркестар града Јамбола. Нема података да је касније тај ораторијум уврштен у нечији репертоар. Лично мени музика Пасије по Јовану је ближа. Можда због драматичности – згуснуте и напете до прскања и појачане беспоштедности у одвијању радње. И све је окончано дугим уздисајем – другом аријом алта „Сврши се“(Es ist vollbracht!) То је прва пасија у Баховом стваралаштву коју је композитор у више наврата редиговао укључиво и у последњој години свог живота. За мене је извођење овог дела много више од професионалне обавезе, оно је питање пре свега личног афинитета. Без обзира ко у шта верује и којој деноминацији припада ова Пасија импресионира својом универзалношћу. Њена првобитна идеја била је да побуди жалост и саосећање са Исусовим патњама, а тек на другом месту долази уживање у самој музици.“

У обимном стваралаштву Баха има доста дела која су извођена за време литургија. Бах је био личност ширих схватања и премда је био лутеранац у његовим делима се могу открити назнаке тенденција литургијске музике католичке цркве.

„Бах је био побожан верник, а некада се и није могло живети ван цркве. Велики део његовог стваралаштва посвећен је духовној музици, најпре лутеранској хорској химни, али има и миса у којима су коришћени католички текстови на латинском. Његова мзика је толико величанствена да поделе и посебности појединих деноминација губе сваки значај. Пасија по Јовану је пример у том погледу. Узбуркана мелодија на самом почетку коју изводи гудачка секција, вапаји који се проламају кроз звуке обоа и почетни усклици: „Господе! Господе! Господе!“ У само три акорда усклици благе неверице прелазе у обраћање у којем се осећа све већа сумња. У том моменту слушалац престаје да поставља питања и препушта се сугестивности ове генијалне музике. Није то музика која је намењена извођењу само на црквеним службама. Ово је служење кроз ноте које далеко превазилази моћ нашег просуђивања.“