Мало ко међу житељима данашње Софије повезује име Николаја Мартинова, обућара који је живео у 16. веку, са другим по величини храмом у главном граду (после патријаршијске катедрале Светог Александра Невског). Историја тог човека канонизованог у свеца, враћа нас у 1555. годину, у доба османске владавине када је умро мученичком смрћу ради Христове вере.

Извор знања о свечевом животу је житије, чији је аутор његов савременик, пријатељ и књижевник Матеј Граматик, сведок описаних у њему догађаја. Из непознатихразлога Николај је напустио свој родни град Јањину, у данашњој Грчкој, и дошао у Софију. Овде је стекао углед доброг мајстора обућара и поштеног човека. Зато су и градски челници од њега затражили да промени веру.

„Свети Николај је речит пример одане вере и самопрегорне љубави према роду и домовини, али на жалост у данашњим данима ретко када се учимо на таквим и сличним примерима родољубља и верности хришћанској вери“, прича предстојатељ цркве отац Спас и наставља:

 „Иако рођен у Јањини, свети Николај се осећао Бугарином. Био је благочестив и богољубив човек на кога су се остали угледали. Неједном је одбио да промени веру, али су га преварили да се напије и у том стању приморали да прими ислам. Сав постиђен, у току целе године свети Николај није смео да изађе из куће и појави се у друштву. Када су га прекоравали што није држао муслиманске обичаје, он је упорно одбијао да се повинује, па га је једног дана гомила засула камењем и он је погинуо“.

Данас је лобно место мученика једини познати гроб свеца у Софији – дуго година после његове погибије било је то место поклоњења. На том месту је некада постојала дрвена барака која је хришћанима служила као црква. 1895. године, 17 година после Ослобођења, житељи градске четврти у којој се налази гроб Николаја Софијског изразили су жељу да се подигне црква чији би он био патрон. Почело је прикупљање добровољних прилога, а свештеник Николај Крапчански, чији се гроб сада налази у непосредној близини храма, обишао је доста земаља у Европи. Дародавац цркве је и руски цар Николај Други Александрович. Изградња храма је била поверена младом архитекти Антону Торњову.Године 1900. црква се већ уздизала у кварту између данашњих улица Пиротске, Ополченске и Цара Симеона.

Ову цркву, премда и јесте релативно велика на позадини архитектонског окружења, краси амбијентална топлина - по свој прилици је то одраз велике љубави са којом је саграђена.

Отац Спас наставља причу:

 „Иконостас храма представља фин дуборез, плод 12-годишњег рада браће резбара Нестора и Лазара Алексијевих из Дебарске школе. Ја већ 30 година служим у овој цркви и кад год погледам иконостас, откривам на њему нешто што дотле нисам запазио. Невероватну уобразиљу и мајсторство су поседовала ова двојица дрворезбара. Декорацију мурала урадио је тим који је предводио Николај Ростовцев“. 

Какви људи долазе у цркву Светог Николаја Софијског?

 „Долазе разни људи, свашта је испод божијег плашта. Има искрених верника и њих је лако уочити по начину на који се понашају у храму. Неки се у невољи својој обраћају Богу. На жалост живимо у конзуматорском друштву и неки на храм гледају мал те не као на самопослугу – запале свећу, па очекују помоћ. Многи Бугари су пре би се рекло празноверни него ли верници упознати са Светим Писмом и Предањем Цркве Христове. На нама, свештеницима и Цркви је да народ васпитавамо у чистој вери. Кад би у Бугарској било више верски описмењених људи који држе хришћанско учење, мислим да би се многе ствари у земљи промениле на боље“ – казао је на крају отац Спас из цркве Светог Николаја Софијског.

Превела: Ана Андрејева

Фотографије: www.sveti-nikolai.com