Бугарска је ослобођена од петовековне османске владавине као резултат Руско-турског рата из 1877-78. године који је завршен потписивањем Санстефанског мировног уговора 3. марта 1878., али признавање њене независности је био дуг процес на којем су радиле све бугарске владе после ослобођења земље. Кнез Фердинанд I је независност Бугарске прогласио тек 22. септембра 1908. године. Након сложених преговора Висока порта је 6. априла 1909. године признала бугарску независност.

Ево и мало предисторије: „Сходно Берлинском уговору од јула 1878. године, Бугарска је кнежевина која је вазална Османском царству, а кнез је вазал сузерена. Она је и даље била зависна у правном погледу. Као вазална кнежевина‚ ниjе имала право да склапа међународне уговоре“, каже историчар акад. Георги Марков и прича даље:

„Током 30 година тражене су повољне међународне околности за превазилажење ових правних клаузула. Појашњења ради, на бугарску териториjу односиле су се све клаузуле такозваног режима капитулациjа – система економских и судских повластица за западне државе и њихове поданике коjи су се бавили пословањем у Османском царству, што jе водило озбиљним финансиjским губицима због ниских царинских стопа и дажбина‚ као и свих других измаклих добити за нашу земљу. Остварење главног спољнополитичког циља бугарске владаjуће елите – проглашења Бугарске независном државом, постало је могуће 1908. године, када су Младотурци преузели власт у Османском царству. Неки то називају револуцијом, а други пучем. Бугарска је, у лицу председника владе Александра Малинова, искористила балканску кризу која је избила. У то време је и Аустро-Угарска, кршећи Берлински уговор, одлучила да анектира Босну и Херцеговину која је, сагласно том уговору, била под њеном привременом окупацијом. Гнев осталих Великих сила свалио се не толико на Софију, колико на Беч.“

Како су Велике силе и Висока порта реаговале на проглашење независности Бугарске?

„Висока порта је била против кршења Берлинског уговора, наставља акад. Георги Марков. – Међутим, за њу се питање сводило на откуп бугарске независности. Она је затражила накнаду од 600 милиона златних франака. Бугарски преговарач Андреј Љапчев је износ компензације смањио на 82 милиона златних франака. Најоштрије је реаговала Русија. Цар Николај II је сумњао да између бугарског кнеза Фердинанда и аустроугарског цара Франца Јозефа постоји договор на штету руских интереса. Велика Британија је била балансер између Аустро-Угарске и Русије.“

Дошло је до делимичне мобилизације бугарске војске. Шта Бугарској даје увереност да се може снаћи у случају војног конфликта?

„Након угушивања Илинданско-Преображенског устанка из 1903. године у Македонији и Једренском вилајету, вођеног против Османског царства почела је брза предислокација бугарске војске и њено опремање модерним оружјем према плану министра одбране ген. Михаила Савова. Израђен је први оперативни офанзивни план против Османског царства, у комбинацији са устанком у Македонији и Једренској Тракији. Постојала је и интеракција између бугарске владе и Унутрашње македонско-једренске револуционарне организације. Поред тога, премијер Александар Малинов се надао да се Румунија неће умешати у кризу због војне конвенције између Бугарске и Русије из 1902. године, којом се Русија обавезује да у случају напада од стране Румуније помогне Бугарској војним средствима. Србија је угрожена од Аустро-Угарске. Њена војска је усмерена на Босну и Херцеговину, јер је Београд сматрао да су то исконске српске територије. Осма тунџанска дивизија бугарске армије усмерена је према Једренском вилајету и заузела положаје дуж границе. Тада је интервенисао руски цар. Русија се још није опоравила од пораза у рату против Јапана и није желела војни сукоб на Балкану. Цар Николај II је постао посредник између Бугарске и Османског царства. Након што је Андреј Љапчев смањио висину накнаде коју је Турска тражила на 82 милиона златних франака, Русија је тај износ отписала од ратне одштете коју јој је Османско царство плаћало након Руско-турског рата из 1877-1878. године, а у замену за то Висока порта је одустала од било каквих финансијских претензија према бугарској држави. А Бугарској је Русија доделила нискокаматни кредит од 82 милиона златних франака, са роком отплате од 30 година. Тако је постигнуто финансијско решење овог питања.“

Да ли је Бугарска оплатила тај дуг Русији?

„Није га отплатила, одговара акад. Марков. - Шалим се да ма колико критични били према бољшевизму, управо бољшевици су отписали овај дуг. Бугарска је исплатила око 2 милиона златних франака. Међутим, она се 1915. године уплела у Први светски рат и бугарске и аустроугарске трупе су освојиле територије Србије и Црне Горе. Отплата кредита је обустављена. А 1917. године је Владимир Лењин објавио да Совјетска Русија неће платити своје дугове Француској и Великој Британији, али неће ни тражити отплату зајмова које је доделила Руска империја.“

Какве је промене донео Бугарској њен нови статус?

„Бугарска је већ имала право да склапа политичке и војне савезе. Она је откупила Источне железнице (тј. железнице које је градио барон Хирш у Османском царству) изграђене у јужном делу земље и цела железничка мрежа на бугарској територији прешла је у власништво суверене државе. Њен углед је порастао и она је постала фактор у југоисточној Европи. Кнез Фердинанд је узео титулу цара Бугара“, рекао је у закључку историчар акад. Георги Марков.

Превела: Марина Бекријева