Талентовани композитор Румен Бојаџијев-Млађи је рођен 1979. године у Софији, у породици једног од оснивача легендарне домаће групе FSB („Формација Студио Балкантон“). Његови родитељи су композитор Румен Бојаџијев и Данијела Кузманова – музичар, песник и аутор текстова песама групе.

- Најважније што ми сада предстоји је премијера моје концертне увертире за бајку „Али Баба“ коју ће 13. јануара у концертној дворани „Блгарија“ представити Симфонијски оркестар Бугарског националног радија под управом Росена Гергова. Историја те увертире је једноставна. То је део већ готових одломака једне дечје оперете коју пишем. Предстоје ми и премијере мог првог гудачког квартета и дувачког квинтета. То су камерна дела која ће извести блистави бугарски музичари. Идеја мог стваралаштва је да упутим људима поруку која садржи све што им желим рећи. Сазревање ствараоца је у могућности да преко музике покаже свој став и да натера људе да размисле о многим стварима. А захваљујући модерној техници снимања могу да дођем до већег броја слушалаца. Инструменталисти такође воле да изводе нову бугарску музику. Помоћу њих се рађају и моја дела, та деца музике.

Румен Бојаџијев је аутор дечје оперете „Дјевојчица са шибицама“ према истоименој Андерсеновој бајци за коју је одликован наградом Бугарског националног радија „Алегро Виваче“, постао је „Музичар године“ 2012. г. за стваралачки деби, а 2013. г. Софијска филхармонија под управом Мартина Пантелејева и Национални филхармонијски хор „Светослав Обретенов“ су представили његову „Мису Реквијем за хор и велики симфонијски оркестар“. 2015. пак је оркестрирао химну Бугарског националног радија поводом 80 рођендана медија.

Како ствара композитор у поноћној тишини?

- Није важно како ради уметник. Лично за мене, нарочито када говоримо о класичној музици, рачунар долази у први план тек када треба да препишем партитуру и да одштампам поједине деонице инструмената или гласова. Стваралац треба да пише руком јер се тако остварује директна веза с мозгом и емоцијама. У класичној музици важи правило: три пута мери, једном сеци. Ја користим старије методе јер ми је то највеће задовољство. Стварање је тежак посао, независно дали користиш оловку или рачунар. Врло често ти напори не воде очекиваном резултату. Радим ноћима. Тада се лакше концентришем. Поноћна самоћа и удаљеност од људске галаме обавезне су када компонујеш. И то није нека настраност, већ неопходност. Ми смо људи који раде чулима.

А о свом раду на аранжманима и оркестрацијама и пре свега о дугом путу композитора до музичко-сценских жанрова и симфоније Румен Бојаџијев каже овако:

- Сваки стваралац који жели да темељно изучи класичну музику добро је да учи не само Шостаковича и Малера, већ и композиторе оперете, јер су они врсни мајстори оркестрације. Они су извршили прелазак од класичне ка популарној музици и то у веома тешким за Европу временима, када је било потребно променити изражајна средства. Појавио се џез, америчка музика. Слушање оперета ми је веома помогло, проширило је моје видике. Музичко позориште је одиграло значајну улогу у мом музичком па и људском стасавању.

Један од најзначајнијих стваралачких пројеката Румена Бојаџијева је везан за музику групе ФСБ. „Снимили смо албум у којем сам поседовао слободу да третирам музику групе као симфонијско дело, објашњава композитор и додаје да тренутно ради на новом радио-пројекту са популарним песмама из бугарских филмова.

„Није лако да носиш презиме својих афирмисаних родитеља, каже при крају овог разговора Румен Бојаџијев, јер у ствари немаш права на грешке. Борим се попут свих за место под сунцем, али не могу да себи приуштим неуспех. То је врло „сладак терет“  и човек треба да га са поносом и достојанством носи док је жив.“