Недавно је у књижевном клубу „Перото“ у Софији одржана промоција једног ретког библиографског издања – књиге двоје аутора, свако од којих истакнути представник уметности којом се бави. Реч је о песникињи Иви Николовој, која је домаћој публици позната као новинар и преводилац, и сликару Владимиру Пеневу. Њихов стваралачки сусрет се догодио у књизи која укључује 12 песама и исто толико пастелних слика које је сликар нацртао надахнут стиховима Николове. Нови уметнички тандем је публици представио и 12 колекционарских издања који се од масовног тиража књиге разликују по томе што садрже по један стих у оригиналу, који је песникиња својеручно написала, и пастел цртеж дело Владимира Пенева. Издавачка кућа „Персеј“ и сликар Стефан Чучурлијев су главни кривци за готово филигрански дизајн књиге и корица.

Ива Николова је завршила Књижевни институт „Максим Горки“ у Москви. Наизглед причљива и храбра новинарка је исувише лаконска када је реч о њеној поезији. Ево шта је рекла о томе:

„Пишем. То ми је занимање. Ја сам суморна и саможива особа, тако да често повезујем поезију са тугом која произлази из тога да си жив, да постојиш. То што пишем је супротно ономе што су људи спознали у мени. Бавим се превођењем. Превела сам преко 300 књига. То је једна од ствари о којима могу дуго да причам. О поезији не причам. Она извире из душе. Главни кривац за тај пројекат је Владимир Пенев и његова чаробна уметност.“

Сликар Владимир Пенев је једини син истакнутог бугарског песника Пења Пенева. За собом има више од 30 самосталних изложби које је приредио у Бугарској, Немачкој, Великој Британији, Португалији, Шпанији, Италији, Холандији, Швајцарској, Аустрији и Француској. Његове слике оквалификују као поезију у сликарству. О симбиози између себе и Иве Николове Пенев прича са нескривеним одушевљењем:

„Лакше ми је да вам каже шта ова књига није, а наиме, она није збирка песама. Није алманах песника. Није немирна. Моји цртежи нису илустрације. То су слике. 12 квадрата, 12 слика, 12 песама. Са Ивом Николовом смо се случајно срели. Једна од ствари која ме је импресионисала код ње било је њено оштро перо. Са њом смо дуго разговарали о томе шта је поезија, шта је реч и кад једна реч постаје стих, кад стих постаје поезија и сл. Једном сам јој пола у шали, пола у збиљи рекао: „Дај ми пар песама. Насликаћу их.“ Допали су ми се њени стихови. Они су вербална, живописна поезија. Ове песме су биле велики изазов за мене и тако су настале моје слике које представљају моје тумачење истих,“ рекао је Владимир Пенев.