Пројекат „Трачани – генеза и развој етноса, културни идентитети, цивилизацијска интеракција и наслеђе древности“ је први подухват који има за циљ истраживање трачког наслеђа у целини и комплексно, а који се реализује уз учешће 27 одељења за научно-истраживачки рад Бугарске академије наука. На пројекту учествују научници из Канаде, Италије, Немачке, Јапана и Швајцарске.

Реализација пројекта чији је покретач председник Бугарске академије наука академик Стефан Воденичаров финансирана је искључиво средствима родољубивих Бугара пошто држава није показала интересовање за њега. Научници истражују различите теме као што су генетски фонд, акустична истраживања сакралних објеката из трачког доба, вађење минерала и метала, континуитет сакралних места и обредних пракси, дивље и домаће животиње и др. По речима проф. Валерије Фол са Балканолошког института са Центром за тракологију, Трачани су имали бар четири расе намерно селектованих коња. У току су истраживања костију балканског лава чији је лик приказан на нашем државном грбу и царској иконографији. Истраживање генетског фонда не обухвата једино материјал из доба Трачана него и период од неолита до позног средњег века. Радни материјал је прикупљан током истраживања некропола, долмена, јамских светилишта у којима су изводили ритуално приношење људских жртава. Циљ овог истраживања је да се утврди како се кроз векове мењала људска популација која је насељавала територију данашње Бугарске. Познато је да је на подручју наше земље било око 60.000 некропола и светилишта, од којих је тек 1.500 истражено.

Пре пар дана је у Националном етнографском музеју при Бугарској академији наука отворена изложба „Вотиви“ која је први резултат рада Института за етнологију и фолклористику са Етнографским музејем по том пројекту. Термин „вотиви“ потиче из латинске речи ex-voto и означава обећање, заветни дарови или жртве божанствима.

Заветним даровима су звали како сам чин заветовања или обећања, тако и предмет који ће бити заветован. Скоро све, без обзира на величину, тежину, облик, а понекад и функције, може да постане заветни дар ако буде посвећено неком божанству. Ова стара паганска пракса је касније христијанизована, прича кустос изложбе др Иглика Мишкова. 

„Фигурице многих светаца су такође израђене у циљу да послуже као заветни дарови, а најчешће су их стављали пред икону Пресвете Богородице која је сматрана заштитницом породице, куће и мајчинства.

Ови вотиви су обично израђени да би се примолили или у знак захвалности боговима за добијено дете. У тим случајевима се израђују женске фигуре са рукама које су прекрштене преко трбуха. Постоје сведочанства да је та иста пракса и данас жива. У једном селу у централној Бугарској још увек постоји заветна љуљашка коју је израдио панађурски златар, а која се и дан данас даје женама које желе да затрудне. Жене је узимају и остављају је да преноћи у кући како би добили дугоочекивану принову.“

Обично су пред иконама различитих светаца упућиване различите молитве и речи хвале. Исто то се односи и на заветне дарове. Уколико се моле за здравље, заветни предмети су стављани на лик Мајке Божје, за здравље деце – на икону Светог Стилијана, а за стоку – на икону Светог Харалампија.

У Хаскову су научници пронашли села у којима мештани и данас чувају успомену на обичај израде заветних предмета, који они називају „фигурицама,“ прича др Мишкова:

„Оне су чуване у храму. Свако ко је патио од неке болести, односио је одговарајућу фигурицу кући. Привезивао ју је за болесно место и остављао да преноћи. Веровало се да ће тако наступити исцељење.“

Др Мишкова каже да су током истраживања у Странџи откривене занимљиве праксе према којима су људи пришивали заветне предмете на дечје капице како би дете пратилa срећа а свеци га чували. Углавном су то биле стаклене окице са кошћу шишмиша. Али су у прошлости вотиви коришћени не само за исцељење, добијање детета или у знак захвалности, прича др Иглика Мишкова:

„Кад неки мушкарац или жена има осећања према особи супротног пола и жели да му она узврати, наручивао је златару да изради одговарајућу фигурицу. Тако израђену фигуру су чували у храму 40 дана, након чега су је носили као привезак како би била у непосредном контакту са телом пошто су веровали да ће имитативна магија учинити своје.“

Након тога су скидали вотив и стављали га пред кућну икону.

Изложба „Вотиви“ ће остати отворена до фебруара 2017. године у Националном етнографском музеју.