Мартин Хафизи је положио пријемне испите за упис на Баркли колеџ у САД, али му је понуђено пола стипендије, а његови родитељи нису имали финансијске могућности да плате остали део. Тако се обрео на Универзитету уметности Кодартс у Холандији где је завршио први степен звања академских студија (бачелор), а тренутно је на мастерским студијама. Мартин Хафизи је убеђен да таленат не може бити спречен у свом развоју. Тим пре у његовом случају, када је са тек 6 година почео да се бави удараљкама, а са 8 година је већ добио своју прву награду. Свирао је на једној сцени са истакнутим домаћим музичарима међу којима су, Хилда Казасјан, Христо Јоцов и Борислав Јоцов. Убеђен је да свој таленат треба да спојиш и са великим музичким знањем, уколико желиш да постигнеш савршенство. Да ли је оно чиме се Мартин данас бави остварење његовог дечјег сна? Без колебања каже да је на добром путу његове реализације, али признаје да је веома критичан према себи и поставља пред собом високе циљеве. Када је био дете био је фасциниран бубњевима, а сада се занима за удараљке.

Како је све почело:

“Ради чисте забаве. Мој отац је радио на једној пијаци. Када није имао посла, ударао је по једној картонској кутији. Једног дана није имао ко да ме чува, па ме отац повео са собом на пијацу. Ја сам му помагао, а у једном тренутку је решио да провери како ћу се ја снаћи са ритмом приликом ударања по кутији. Није то у ствари било неко безвезно ударање,  он је знао шта ради јер је око године дана похађао часове удараљки. Очито је код мене "намирисао"  траг талента, па ме је послао на аудицију код гђе Марије Палијеве – ћерке Добрија Палијева, утемељивача нове методе изучавања удараљки у Бугарској и иноватора у области перкусија. Тако сам био примљен у Средњу музичку школу.”

“Биле су то металне кутије и лименке које су ми служиле као чинеле. Тата је слабо свирао на гитари. Дешавало се да свирамо заједно. Понекад ме је одводио у неки кинески ресторан да бисмо , пошто се нахранимо, узели штапиће на којима сам потом свирао.”

Мартин је добитник мноштва награда са домаћих и интернационалних такмичења. Додељена му је и Велика награда Дмитрија Лихачова у такмичењу “Сазвежђе талената” у Санкт Петербургу, Русија. Која му је најјача успомена о награди коју је добио:

„Најснажније успомене понео сам са такмичења „Пендим“ у Пловдиву на које ме је моја професорица Марија Палијева послала после тек три месеца свирања. То се догодило 2001. године, било је то моје прво јављање на такмичењу, а ја сам освојио прву награду. Никада то нећу заборавити.“

 „Нисам прекинуо везу са класичном музиком. Наступам са перкусионим квартетом „4Example“. Прошле године смо учествовали у једном од најугледнијих такмичења перкусионих ансамбала света у Луксембургу. Освојили смо трећу награду и награду публике. Верујем да ћемо тек имати могућност да развијемо тај пројекат.“

„Мислим да није и посебно када видим колике напоре улажу мајка и отац како бих успео да испољим и надоградим свој таленат. Што не значи да није могуће. Ипак изгледа теже него на Западу, али то нас чини јачим и сналажливијим. Овде има пуно талентованих људи, а таленат не може бити спречен у свом испољавању.“

У то смо убеђени и ми и верујемо да ће таленат Мартина Хафизија тек бити вреднован на домаћим и светским сценама.

Превела: Ана Андрејева