На данашњи дан навршава се 150 година од рођења једне од најзначајнијих фигура у бугарској историографији професора Васила Златарског. Одрастао је у просветитељској породици. Његов отац – Никола Попвасилев Златарски, био је уважени учитељ и један од првих будитеља у Трновском крају у годинама владавине Османлија. Познат је по својој борби за успостављање самосталне бугарске цркве. Учествовао је у Првом народно-црквеном сабору одржаном 1871. године у Цариграду, а током којег је састављен устав новоосноване Бугарске егзархије.

То смо сазнали од доцента Лизбет Љубенове са Института за историјска истраживања Бугарске академије наука. Додаћемо само да је у годинама након Ослобођења поред Васила Златарског професор на Софијском универзитету постао и његов брат Георги, заљубљеник у геологију. Васил Златарски има још двојицу браће – један је био официр у руској војсци, а други познати финансиста. По речима доц. Љубенове, Васил Златарски је желео да напише један монументалан рад под насловом „Историја бугарске државе у средњем веку.“ И данас га студенти преписују пошто сам по себи представља јединствену литературу из области историје. Не можемо рећи да је научник увек био у праву и да су све његове тврдње одолеле зубу времена, али: 

„Он је одувек желео да на свеобухватан и систематичан начин обради историју средњевековне Бугарске. Али један живот није био довољан, тако да је ово једна незавршена историја. Између осталог, они који показују интересовање за то, а посебно младе колеге историчари, обавезно треба да посете Музеј Софијског универзитета. Он се налази на последњем спрату високе школе. Тамо ће видети његову фамозну хемијску оловку којом је исписао више хиљада страница. Златарски је, у ствари, имао такорећи комфор да буде први, пошто је покретач правца критичке историографије Спиридон Палаузов живео и радио у Русији. Марин Дринов, без обзира на то што је неколико пута боравио у Бугарској, свој животни пут је окончао у Харкову и никад није успео да постане универзитетски професор. Златарски је, са своје стране, по завршетку студија историје у Санкт Петербургу специјализовао археологију у Берлину и Минхену, након чега се вратио у домовину где се запослио као наставник у Високој школи у Софији, која је касније формално прерасла у први државни универзитет код нас – Софијски универзитет. На овај начин он није имао конкуренцију, тако да је могао да изабере поље на којем жели да напредује.“

Васил Златарски није успео да заврши свој рад о Другој бугарској држави која је створена после ослобођења од Византијског царства (1018-1185). „Он је формално бугарску државу поделио на Прву и Другу, нешто што ми и дан данас чинимо, а уједно с тим сами себи противречимо, а наиме – ми, у ствари, немамо неколико држава, имамо континуитет између Првог и Другог бугарског царства,“ нагласила је Лизбет Љубенова.

„Али Златарски није познат једино по томе што је положио темеље медијевистици код нас. После Марина Дринова он је најозбиљнији истраживач тог периода. Али је за разлику од својих претходника Златарски био претрпан административним пословима. Довољно је само да погледате његов рад на формирању катедре и привлачењу младих научника. Тадашњи кандидати нису били скупљени с коца и конопца, нити су своја звања и титуле стицали као што се ради данас. Напротив, држали су до тога да се примају једино људи са провереним знањем из одређене научне области. Његови ученици су били Никола Милев, Петар Ников, Петар Мутафчијев – све сами истакнути научници. Из тог разлога обично говоримо да је период у којем су они стварали био Златни век у научном истраживању наше историје. Али је Златарски много времена потрошио за административне обавезе. Био је на функцији декана и два пута ректор Софијског универзитета. Више пута је био председник Бугарског књижевног друштва, данас БАН, био је на челу историјско-филолошког одељења. Али знате ли шта ме је највише одушевило – пошто сам прочитала његову личну кореспонденцију, увек сам са посебним усхићењем пратила оне тренутке у којима је био приморан да прекине свој научно-истраживачки рад како би обављао функцију ректора. Некада је мандат ректора трајао само годину дана. То су намерно тако радили како би спречили стварање лобија и злоупотребе. Годину дана руководи радом универзитета након чега преузима функцију проректора коју такође обавља годину дана и затим предаје штафету. У наредне три године нема право да се кандидује. Ово је био један веома демократски принцип – ротирајући принцип, који, нажалост, данашње демократе не желе да уведу у научни живот.“ 

У ствари, Златарски је патио када су га бирали за ректора. У неким писмима пише: „О, Боже, зашто су ме поново изабрали. Сви ти административни послови ће пореметити мој научно-истраживачки рад.“ Ето, то вам је прави научник. Он није похлепан за влашћу, новцем, јефтином славом – неће да буде чиновник, без обзира на то што је у то време било питање части и престижа да будеш ректор Софијског универзитета. Али је за њега наука била и остала на првом месту.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: wikipedia.org