Иванчо и Маријка (јунаци многих бугарских вицева који умногоме личе на малу Перицу и малу Марицу – прим. пр.), главни су јунаци и прича које су се нашле у „Приручнику за (не)преживљавање ХИВ позитивних особа”. Издала га је Бугарска асоцијација за породично планирање и сексуално здравље. Њени аутори су „Сакупљач палих душа” – Милен Чавров, који дуго година ради на проблемима везаним за ХИВ/сиду и у заштиту пацијентових права, и „Вила права” – Ивана Мурџева, правни консултант фондације „Нада против сиде”.

„Намера је била да напишемо стандардне савете који би помогли особама зараженим ХИВ вирусом. Ја лично после извесног размишљања сам решио да није најбоља идеја писати баналне речи и шупље савете, који још и нису увек примењиви у пракси”, каже Милен.

Тако на страницама приручника Иванчо и Маријка оживљују приче о јунацима који могу бити богати или сиромашни, образовани или неуки, ВИП персоне или никоме непознате личности, који потичу из неког забаченог места или пак из велеграда. Сви они носе жиг који их чини друкчијим од осталих – називају их људима који живе са ХИВ-ом или пак се за њих користи ироничан назив „позитивни пацијенти”. Њихове неизмишљене приче написане су у стилу који би књигу учинио супер забавном да није у ствари била пуна гнева и туге. Те су приче сакупљане у току 20 година и издате су да би нам указале на истине од којих одвраћамо поглед у нежељи  да их видимо, зато што је то живот ДРУГИХ. То су они које као неки терет пребацују из болнице у болницу и који остају да чекају у реду испред ординације јер увек треба решити неки „хитнији случај”. Ове приче нам показују шта представља живот „позитивног”, како се он претвара у „низ компликација, али свакако не различитији од оног што се може десити свакоме”. То су такође и приче о храбрости и очају, борба против стигматизације која се у свим протеклим годинама није битно променила у нашем друштву. Није случајно што аутори после скоро сваке приче са тугом истичу да је „свака сличност са стварним ликовима или догађајима исто толико случајна колико и сличност државе у којој живимо са неком европском државом ”.

„Сити смо тога да виђамо мајке које не желе да децу одведу у дечји вртић зато што „је тамо једно дете чија је мајка, како кажу, инфицирана ХИВ вирусом”. Видели смо лекаре који не желе да изведу хитан хируршки захват зато што су начули да „је овај пацијент заражен ХИВ вирусом”, уз то такав којим се спасава живот. Виђали смо и то како када лице које је носилац ХИВ вируса оде код лекара или зубара и каже: „Имајте у виду да сам серопозитиван, тренутно сам на анти-ретровирусној терапији”, човек у белом мантилу га "љубазно" одбија неким извињењем. То показује какав део наше медицинске заједнице, лекари који добро знају о чему је реч и како се ова зараза преноси, не желе да овим људима пруже адекватну здравствену помоћ”, – изјавила је на промоцији Приручника проф. Радка Аргирова, председница Бугарског друштва медицинских вирусолога, члана Међународног друштва за сиду и нагласила:

„Сви ви вероватно знате да у уџбеницима инфективне епидемиологије пише који су  основни принципи за борбу против инфективних болести, а то су: као прво да идентификујемо узрочник; затим да изолујемо узрочник; и, треће, да изолујемо лице које је носилац узрочника заразне болести како бисмо спречили њено ширење. Против чега се у ствари боримо? Против лица или против вируса. Чини ми се да се у целом 30-годишњем периоду, боримо са особама које су носиоци ХИВ вируса. С тим се најзад мора престати”.

Ове године се навршава 30 година од дијагностицирања прве серопозитивне особе у Бугарској. У свету се данас на сваких 6 секунди један човек заражава ХИВ вирусом. Према подацима Министарства здравља до 25. новембра 2016. г. 88% свих новорегистрованих ХИВ-инфицираних лица заразило се као резултат сексуалних активности. Од почетка ове године број новооткривених случајева је 193 чиме је званични број носилаца тог вируса у земљи 2. 460. Задржава се тренд да број новорегистрованих мушкараца буде петоструко већи од оног жена. Најпогођенија је старосна група између 30 и 39 година.