Кад чујемо реч „витез“ одмах помислимо на мушкарца у витешком оклопу са великим мачем у руци. Неки од нас су у детињству имали тренутке када су хтели да постану витезови који освајају замкове, боре се против аждаја или су једноставно црпили инспирацију из романа „Крсташи“ Хенрика Сјенкјевича. Наш саговорник је један од тих већ одраслих малишана. 2003. године је Мирослав Лесичков основао школу за средњовековно европско мачевање, једине те врсте у Бугарској. На почетку је она била експериментална Група за истраживање и обуку из области средњовековних борилачких вештина/уметности. Средњовековна европска уметност мачевања, описана у многим рукописним и штампаним изворима у периоду од 13. до 16. века, има два основна правца, односно италијанску и немачку школу. Један од рукописа од фундаменталног значаја у истраживању средњовековне европске традиције мачевања је тзв. Добрингер Хаусбухен из 1389. године. Ово је први трактат који нам открива више детаља о великом мајстору Јоханесу Лихтенауеру и његовој традицији мачевања – или, другачије речено о комплексном систему вештина борбе кога зовемо KunstdesFechtens, који је послужио као основ за немачку традицију мачевања до краја 16. века. Што се италијанске школе тиче, од првостепеног значаја је илустровани рукопис Фиора деј Либера – FlosDuellatorum, из 1409. године. О идеји да се ова средњовековна уметност развија и код нас испричао нам је г. Лесичков.

„Ово је битно културно наслеђе за целу Европу. Културни развој Европе је веома динамичан. Појавила се једна универзална борилачка вештина која није силазила с дневног реда одговарајуће епохе. Битно је да се очува културно наслеђе јер уколико заборавимо ко смо ми и какви смо били некад можда нећемо знати какви треба да будемо данас и какви смо, у ствари. Занимљиво је проучавати такву културну традицију. Без обзира на то што одудара од ширег појма културе, пошто је реч о култури рата и војних традиција у тој епохи, она би ипак могла да послужи као основ за развијање великог броја вештина и знања – на физичком и духовном нивоу. Обука се обавља кроз три етапе. У првој почињемо са једноручним мачем. Помоћу њега учимо, сликовито речено, азбуку и граматику мачевања након чега укључујемо друге инструменте, најчешће мали штит. Тиме смо већ ушли у другу етапу обуке. Трећа етапа је везана за тзв. дуги мач који се користи обема рукама, али има тренутака када је тактички разумно да га водимо једном руком, стога је познат и под називом једноипоручни или бастардни мач,“ каже инструктор.

Мачеве за вежбање који се користе у школи представљају прецизне реплике средњовековних примерака. У Мађарској и САД се израђују најбољи мачеви, под руководством искусног шведског ковача. Тежина мачева се креће од 1.000 до 1.300 грама код једноручног мача и од 1.400 до 2.300 грама код дворучног. Током вежбе се користе искључиво прави мачеви, али су затупљени како не би дошло до повреда у току тренинга. Стога је и опрема за мачевање од великог значаја – рукавице, мрежаста маска, заштита за грло (горжет) и горњи део груди, а када је то потребно и оклоп од дебљих тканина. Школу похађају особе које су напуниле 16 година, а тренутно имамо и полазника који има 61 годину и који ни по чему не заостаје за млађим мачеваоцима. Већ неколико година се током летњих месеци организује камп. Питали смо Мирослава Лесичкова какву поруку крије средњовековно мачевање:

„За мене ово није само нека игра или ствар која нема везе са стварним животом и која је постојала у прошлим временима. По мени је ово једна скоро па савршена мудрост преживљавања и опстанка коју су нам преци оставили у наслеђе и коју бисмо могли користити у савременом животу. У овим тешким геополитичким временима такве вештине су добродошле младим мушкарцима у Бугарској, рекао је на крају нашег разговора Мирослав Лесичков.