„Много често деца са тешким хендикепом у Бугарској затворена су код куће и нису ангажована било каквим социјалним активностима. Међутим, преко спорта она могу да постану бар нешто независнија, да поверују у себе, у своје могућности и да не рачунају само на своје родитеље. Тако да код нас она постају иницијативнија. Са чисто терапеутског аспекта спорт је нешто што лечи, због тога физичка активност је увек корисна за децу“, каже Данијела Садикова, докторант за кинезитерапију Националне спорске академије, тренер деце са инвалидитетом у адаптивном пливању. Таква је у ствари идеја за чију се реализацију она латила заједно са Бојаном Коцевом која је наставница физичког васпитања и докторант Националне спортске академије у адаптивном скијању. Својим пројектом две девојке су победиле на конкурсу социјалног предузетништва у организацији фондације „Reach for Change“ и „Нове телевизије“.

„То је конкурс за младе људе који покушавају да пронађу решење различитих проблема, везаних за децу у нашем друштву“, прича Бојана.

„У склопу пројекта који смо разрадиле одржавамо тренинге из адаптивног пливања и водимо медицинску гимнастику. Желеле бисмо да проширимо наш рад и да укључимо и скијање јер ћемо тако деци с инвалидитетом, деформитетом кичме и прекомерном тежином обезбедити целогодишњи курс бављења спортом. Имамо и идеју да годишње организујемо 4 кампа, у свакој сезони“, надовезује се Данијела.

Победа на конкурсу није се лако дала, категоричне су девојке:

„Конкуренција је била велика, каже Бојана. Стартовало је 213 пројеката а у полуфиналу се такмичило само 5. Тада је већ заиста било тешко, уложиле смо пуно напора како бисмо натерале толико много људи да подрже нашу ствар и пошло нам је за руком да убедимо жири да ова наша идеја заиста вреди.“

И пошто су сви пројекти били усмерени деци, формирана су и два жирија – један дечји и један стручни у чијем су саставу били шефови фондације „Reach for Change“ из целе Европе. Међутим, највећу улогу за победу одиграла је категорична подршка управо дечјег жирија.

Бојана прича о томе како су освојиле поверење деце, осим свакако презентацијом свог пројекта и напорним радом:

„Циљ нам је био да их провоцирамо да осете све што осећају деца с инвалидитетом. На пример, да схвате како живе малишани оштећеног вида. Приредиле смо неколико игара у склопу којих да схвате шта је то уздати се у некога када ти једно чуло не ради. Дечји жири је био убеђен да је спорт начин на који ће се њихови вршњаци са хендикепом лакше интегрисати у друштво и постати његов саставни део.“

Бојана објашњава да је за њу велико задовољство када види да њен рад даје резултате, да њени ученици сазнају нове ствари и стичу нове вештине. „У мом раду са децом с инвалидитетом којој стално понављају да буду пажљива и која скоро немају ни трунке самопоуздања, право је задовољство и радост да видим како им спорт помаже да сами нешто остваре, да достигну неки циљ“, каже она.

Спорт је једна од могућности за децу с инвалидитетом да воде и нормалан социјалан живот. Међутим из свог рада са малишанима и контаката с њиховим родитељима девојке су схватиле да се проблем укључења те деце не односи само на то да ли их друштво прихвата или одбацује:

„Сазнале смо да чак и ако су у стању да нешто предузму, поједине породице не дају се убедити да начине први корак, јер се осећају изолованим. У ствари родитељи први треба да промене свој став и однос. Не сви, али ипак већи део њих не верује да им деца могу пуно ствари. А управо они треба да их подржавају и инспиришу да буду активни“, убеђена је Данијела.

А Бојана сматра да да би живот деце с инвалидитетом и њихових родитеља био шаренији и насмејанији, држава треба:

„Да побрине о инфраструктури што није у ствари само питање средстава, већ адекватног извођења. На пример, ако постоји рампа, нек буде добро направљена. Важно је такође да држава популарише идеју да су та деца равноправни чланови нашег друштва, као и да им обезбеди одговарајућу социјалну подршку.“

Фотографиjе: лична архива