Кроз прозор улазе весели зраци јутарњег сунца, а напољу је зимска бајка. Из кухиње допире омамљујући мирис пржених мекика који нас тера да изађемо из топле постеље. У гостима смо код Величке и Енча Ганковских, власника еко арт куће у потпланинском селу Драшкова пољана. Она је по занимању фотограф, а он – сликар-керамичар који је некада био професор школе ликовних уметности у Тројану. И пошто су они људи који су свесни тога да „Бог даје, али у тор не сагони“ 2003. године су одлучили да споје своје знање из области уметности са љубављу према туризму и комуникацији да би све то претворили у свој начин преживљавања. Отада госте дочекују речима: „Ви сте код своје куће, а ми ћемо се побринути да се лепо одморите и напуните батерије.“ О томе како је све почело, испричала нам је гостопримљива домаћица:

„Читав живот сам провела у планини. Учествовала сам у различитим експедицијама и истраживањима. У нашу викендицу на селу, која је била и својеврсни атеље, долазило је пуно пријатеља. Једног дана је у нама искрсло питање: „Зашто да нам не долазе и људи које не знамо, али са којим се можемо спријатељити?!“ Тако смо се почели бавити алтернативним туризмом.“

Предузетљиви домаћини су чланови Бугарске асоцијације за алтернативан туризам, учествују на европским пројектима, проширују могућности одмора и рекреације које нуде. Због аутентичног дочека и бриге о природи власницима гостинске куће је додељен сертификат „Зелена кућа.“ У кући одседају гости из земље и иностранства. На практично усавршавање из области керамике долазе и студенти из Велике Британије. „Они према нама имају пријатељски однос. Хоће да науче све. Заједно идемо да беремо свакојаку траву, да сакупљамо печурке, идемо на реку, учимо их бугарским песмама и играма,“ каже Величка. По пројекту Асоцијације за алтернативан туризам Ганковски организују седмодневни одмор за људе који долазе из свих делова света, а који показују интересовање за 4 заната: грнчарство, иконопис, дуборез и израду фотографија, а поред тога воле дуге шетње по планини.

Село Драшкова пољана је мало, али су му житељи срдачни, весели и увек помажу једни другима, каже Величка:

„Тренутно у пет махала у селу живи око 50-60 људи. Растојање од једне махале до друге је 2 километра. Пут је добар, а налази се на потезу Тројан – Априлци. Тако нас лакше могу наћи.“

У том крају постоје бројне могућности за шетње и рекреацију:

„Ми смо на месту које има прилаз централном делу Старе планине. Реч је о тзв. Априлској котлини – „сунчаној котлини у самом срцу Старе планине.“ А зашто сунчана? Зато што имамо пуно сунчаних дана. До Тројанског манастира стижемо за сат и по пешачења. Пут нам пролази кроз живописну махалу Баба Стана у којој су недавно своја врата отворила два хотела који полако стичу популарност међу гостима села. Већина кућа у махали изграђена је у доба националног Препорода. Одавде се спуштамо ка центру села Орешак, познатог по вашару старих заната и уметности који мештани организују од 1971. године, а на коме мајстори из свих крајева земље излажу своје радове.

Реком Черни Осам или путем стижемо до трећег по величини манастира у Бугарској – Тројанског манастира који је основан почетком 17. века. Из обитељи крећемо ка селу Черни Осам одатле настављамо до резервата „Стенето“ који је укључен у програм „Човек и биосфера“  УНЕСКА. У близини је и резерват „Северни Џендем.“ Често водим госте у планину пошто већина њих воли природу. Долазе и групе фотографа са којима организујемо пленере. Фотографишемо, а потом разговарамо о кадровима које смо забележили објективом.“

Али се тиме могућности за туризам у региону свакако не исцрпљују, нагласила је Величка Ганковска и додала:

„У близини нашег села налази се место Гумоштник, познато по својој прелепој цркви Светог Николе Летњег која је можда једна од најлепших у том делу земље. У дворишту храма је постављен споменик локалним становницима који су били међу жртвама „Титаника.“ Црквени иконостас је дело дрводелаца из Новог села код Великог Трнова. Храм је обновљен, а у његовом склопу се налази црквена школа са почетка 19. века и музејска збирка. Одавде се као са испруженог длана отвара диван поглед на планину. Другачије речено, наши гости се никад неће досађивати,“ рекла је на крају нашег разговора гђа Ганковска.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Љубомир Ангелов и лична архива