Национална галерија „Квадрат 500“ први пут представља своју колекцију 26 дела уметника из Србије, Хрватске и Словеније која су пре 110 година учествовала у Софијској поставци јужнословенског сликарског друштва „Лада“. Оно је основано 1904. на идеју еминентног српског вајара Ђорђа Јовановића како би зближило културне вредности балканских народа и преусмерило судбину балканске уметности. Тражећи слободу и индивидуалност у стваралаштву на бази националног идентитета супротно устаљеним канонима и спољном притиску, друштво је настојало да очува појединачне јужнословенске карактеристике и да их афирмише на међународном плану. У његовом уставу стоји да му је главни циљ „општа борба свих јужнословенских уметника на пољу ликовне делатности за развој народног духа и осећања за уметност“. „Лада“ је остала у историји сликарства као образац европске културне размене у ХХ веку.

Године 1906. у Софији су се окупили ликовни новатори представници четири балканске културе, а поред њих су стигли и истакнути историчари, археолози и писци. Више о том племенитом подухвату и његовој пројекцији 110 година касније сазнајемо од Калина Николова, кустоса изложбе у галерији „Квадрат 500“.

- То је једна веома важна страница европског културног хоризонта. Обично мали народи у одређеним периодима своје историје, као да не волимо да причамо о отворености културе, о томе да је она заједничка одећа човечанства, сашивена од фантазије, васионских инвенција, опипљивих и нематеријалних варница инспирације. Срећом случаја, почетком прошлог века Бугари су имали шансу да буду део Друштва јужнословенских сликара, а почасни председник нашег одсека је постао генијални чешки сликар Јарослав Вешин који је тада живео у Бугарској.

Модерни уметнички правци у оно доба, какви су импресионизам, неоимпресионизам, сецесија, експресионизам и други, били су далеки бугарској ликовној култури. Да ли управо то није провоцирало балканске уметнике да заједно наступе на европској сцени?

- Када описује изложбу словенских сликара у Софији наш истакнути публициста, историчар и дипломата Симеон Радев каже: „Видели смо како су се многи посетиоци смејали...  Истим је смехом и француска публика дочекала прве пејзаже импресиониста пре неколико деценија“. Али је то конструктиван пут којим уметност може да изађе из сенке академског шаблона и бутафорије псеудокласичних илустрација. И млада бугарска интелигенција показује да је спремна да прихвати европске тенденције у модерној уметности.

Пример те жеље су дела великог нашег импресионисте Николе Петрова. Он је изнимно пренео на платно цркву Свете Софије, Лављи мост, Бански трг, Народно позориште. Бирао је сижее који доказују да је Европа већ „закорачила“ у нашу престоницу. Волео је град, његов шум, кретање, за шта се у оно доба занимала и модерна уметност Париза, Минхена и Лондона. Све то показује колико вредан је био почетак ХХ века за домаћу уметност.

- Не смемо ниподаштавати оно што су направиле балканске државе. Можемо само себе да кривимо за то да свет не познаје наше велике мајсторе кичице, јер их ни ми сами не познајемо. У томе је срж проблема. Мој позив је упућен свима и то из свега срца: изволите код нас да се упознате са уметношћу наших предака, да видите какав је био први састанак балканске културе с модерном уметношћу пре 110 година.