Стихијску моћ крије у својим недрима наша земља. Њоме су задојени знани и незнани јунаци, а успомену на њих преносе народне песме и легенде како би били пример идућим генерацијама. А јунак над јунацима у Родопима је био војвода Момчило, о коме прича археолог др Николај Бојаџијев, кустос Регионалног историјског музеја града Смољана:

„У 40. годинама XIV века у току 2 године, између 1343. и 1345., он је – на почетку као вазал Јована VI Кантакузина, а затим и као независни господар – управљао територијом која је обухватала централни и јужни део Родопа и део северног приобаља Егејског мора. Погинуо је у бици са Турцима веома млад, у 40 години живота, 7. јула 1345. г. Из историјских извора сазнајемо да се он херојски упустио у окршај с удруженим снагама Турака и Бизантинаца. После освајања Балкана од Османлија људима су били потребни хероји, те је стога у сећању Родопчана остао легендарни лик војводе Момчила.“

Момчило је имао две високе бизантинске титуле. У 40. годинама XIV века у Бизантији се водио грађански рат између регената 9-годишњег наследника царства Јована V Палеолога – с једне стране је била његова мајка Ана Савојска, а с друге, најближи сарадник његовог преминулог оца који се касније сам прогласио за цара – Јован VI Кантакузин. Управо он је одредио Момчила за управника Родопа. Како би привукла Момчила на своју страну царица Ана му је 1344. године доделила титулу деспота, која је у оно доба била за најближе цареве рођаке. Кантакузин такође је тражио савез са Момчилом и дао му титулу севастократора – трећу по рангу после цара и деспота. Међутим, нико није успео да га придобије на своју страну. Он није водио рачуна ни о чијим осим о сопственим интересима, тако да је био у свађи час с једном, час с другом страном. Добио је у посед две тврђаве у Родопима – Подвис код данашњег Смољана и Свету Ирину. Проширио је своје територије овладавши Ксантијем и претворивши ту тврђаву у своје седиште. У борби против Османлија победио их је код Абдере, на Егејској обали, где им је спалио бродове. У рано лето 1345. Јован VI Кантакузин је са својим турским савезницима успео да уништи војску Момчила и њега самог. Десило се то 7. јула 1345. код тврђаве Перитерион на обали Белог мора.

Историјска личност војводе Момчила и легендарни лик јунака тесно су испреплетени, прича даље Николај Бојаџијев:

„Он је био веома каризматична личност, а био је и јунак – висок и снажан. Османски хроничар и песник Енвери пише да је Момчило био тако високог раста „да је личио на минаре“. За време опсаде Комотинија сви који су га видели, били су задивљени његовим изгледом. А у легенду га претворило и његово јунаштво. Поуздани историјски извори сведоче да су људи који су ишли са Момчилом тврдили да ће пре сопствени живот него њега жртвовати када затреба. У бици код Перитериона у којој је сам војвода погинуо, Момчилова војска се борила храбро, прса у прса, иако је била знатно мања од непријатељске, те док је он био жив нису ни његови ратници губили храброст, нити предавали оружје.“

Данас један о трагова Момчила на нашем поднебљу је Момчилова тврђава код села Град у општини Смољан.

Др Бојаџијев је међу њеним истраживачима:

„Момчилова тврђава је обитавана у два периода. Прво с краја V и почетка VI века, у ранобизантинском периоду када је и изграђена, највероватније у доба владавине цара Анастасија I или Јустинијана, али су је затим спалили Словени. У ХI веку тврђава је обновљена и остала жива све до османске најезде у 70. годинама ХIV века. Данас је људи знају као Момчилова тврђава. У једном писменом извору - „Историји“ цара Јована Кантакузина, тврђава која је дарована Момчилу зове се Подвис, а по њој је своје име добило и оближње село. А овдашњи људи вековима с колена на колено преносе причу како је у њој живео легендарни војвода.“

1966. године тврђава је проглашена археолошким спомеником културе од националног значаја. Успомену на Момчила, како пише чешки истраживач Константин Иречек у својој „Историји Бугарске“, чувају и црногорски Пирлитор, и српски Пирот.

Превод: Александра Ливен