„Шта је за тебе шах? Мир или рат?“ пита др Емил Марков. „Рат“ одговарам без оклевања. „А зар не може бити мир? Да две стране једна другој помажу, да одраде неке ситуације како би побољшале своју игру? Дакле, шах може бити мир,“ изненадио ме је др Марков. Он је психијатар, тренутно консултант у Центру за психичко здравље „Човекољубље“ у граду Пазарџику, за сада једино место у земљи где се шах примењује као пратећа психотерапија. Пре него што се почео бавити тиме, др Марков је био у Школи за шаховске тренере при Националној спортској академији у Софији. О примени шаха у терапији др Марков каже:

„Све се може користити као терапија. У фармакологији има један принцип: нема лекова, има доза. У одређеној дози све може да послужи као лек или отров, почев од ваздуха који удишемо. Пробајте да веома брзо и енергично удахнете и издахнете, добићете вртоглавицу због повећања концентрације кисеоника у крви. А ако се попнете високо на планину, добићете хипоксију која често за последицу има поремећај психе,“ каже др Марков. Убеђује ме да се шах може користити не само као терапија него и за дијагностику.

„Ево, ставио сам пред вас шаховску таблу и почињемо да разговарамо: како реагујете, зашто сте тако реаговали. Није потребно да играмо и сам разговор о шаху открива много тога о вама. Тако ми је један сусед рекао: „Дајем 1.000 лева ономе ко ми каже шта се дешава са мојим сином.“ А његов син има психијатријску дијагнозу. Зато сам му рекао: „Ја ћу ти то рећи без пара. Дођи да мало играмо шах.“ „Не“ одговара ми он – Одавно сам ја одустао од мишљења.“ И тиме се наш разговор завршава. Ако си одустао од мишљења шта можеш да постигнеш у том животу? Мозак је машина која нам помаже да опстанемо. Ми стално прикупљамо информације, обрађујемо их, доносимо одлуке, спроводимо их у дело. Дакле, машина непрестано ради. Кад ставимо шаховску таблу пред неку особу, ово је једна стандартизована ситуација. Свако реагује на њу на свој начин. Психотерапеут је тај који ће проценити реакције и предузети мере. На пример, ако та особа каже: „Ово није за мене, та игра је подоста компликована“, то значи да она пати од комплекса ниже вредности. А да ли та особа жели да нађе решење за тај проблем, те да повећа своје самопоуздање? Ако жели, онда је добродошла.“

Кроз играње шаха човек може да обликује своје мишљење, да утиче позитивно на свакојаке болести – почев од депресије преко Алцхајмера па до наркоманије и осталих зависности. Током игре шаха особа анализира и спознаје саму себе, а отуда и свет који је окружује. Док играте шах ви сазнајете пуно ствари о себи и особи са којом играте. Видите како се односи према вама, да ли вам помаже кад наиђете на неку тешкоћу или вас исмејава и оставља вас, да ли игра поштено.

За дијагностику и решавање проблема са људима из вашег окружења: „Цртамо шеме које зовемо шахограме – на њима су људи обележени круговима, а односи међу њима су приказани као шаховска плоча. Тако, рецимо, ја, једна пацијенткиња, њен супруг и двојица старијих синова цртамо на једној плочи. Питам је на којој шахограми се осећа највише вољено. На што ми она одговара: „На плочи са тобом“ након чега је бризнула у плач. Она плаче пошто се не осећа вољеном, сматра да је њени најдражи људи не примећују. Постепено, захваљујући терапији, ствари су се код ње промениле. Она се већ осећа вољеном.“

Шах можете да играте и помоћу живих фигура. На повеликој шаховској плочи величине 5х5 људи преузимају улогу фигурица. Ово је колективна игра. Како бисте извели добар потез, требало би да се консултујете, да научите како да радите у екипи. Али су за успешан крај од великог значаја јасна правила. Према теорији Грегорија Бејтсона, игра која има противречна правила доводи до менталне конфузије, објашњава др Марков и додаје да према социјалној психотерапији:

„Није проблем у биохемији мозга већ у противречним правилима социјалних услова – у породици, друштву. Док покушава да среди своје потезе и стратегије, држећи се тих правила, човек улази у ћорсокак. У игри која има противречна правила није битно хоћете ли играти или не, у њој је веома лако да направите грешке и да вас критикују због тога. То, са своје стране, ствара нелагоду која би могла да човека доведе до лудила.“

За време свог рада на психијатрији др Емил Марков је приметио да:

„Људима није толико потребно лечење, њима више треба обука. Замислите живот као партију шаха (Гари Каспаров је написао књигу на ту тему.) Ви почињете игру, показују вам на брзака како се крећу фигуре и остављају вас. Следи пораз за поразом. Осећате се потиштено, очајно, нестаје вам жеља за игром. Али уместо да разговарају са вама, да вас подстакну и покажу како можете да окренете ствари у своју корист, они вас воде код психијатра који вам каже: „Ви сте у депресији.“ Преписују вам лекове и сврставају вас у особе којима стално говоре: „Ти си болестан, узимај лекове и чекај да оздравиш.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова