Ово је прича Бугарке која је у време транзиције ка демократији код нас после 1989. године кренула у широки свет, али је њено срце остало овде. Прича која приказује судбине на хиљаде наших сународника. „Сутра почиње од данас!“ – гласи слоган који најтачније преноси дух првих година након пада тоталитарног режима. Упркос тешком путу којим наша земља иде ка демократији, Невена Митрополитска не замишља свој живот ван предела Бугарске... До почетка 1997. године, када су се Бугари по ко зна који пут заредом поново нашли у оку урагана – земљу је погодила хиперинфлација. „Надала сам се да ће се ствари поправити, да крећемо одређеним путем али је одједном све пропало. Рекли смо себи: „Више нема смисла“, прича Невена.

Данас она и њен супруг живе у Квебеку, Канада, заједно са своје четворо деце. С осмехом каже да не би имала толико деце да је остала у Бугарској – било би их највише 3. По чему се канадска политика подстицања наталитета одликује од бугарске?

„Што се тиче дечјих додатака провинција Квебек је издашна. Помоћ породицама у беди, па и онима које нису, је реална и ту не говоримо о додацима. У регионима са већом концентрацијом сиромаштва издваја се више новца за школу. Тамо деца могу да годину дана раније крену у школу - за разлику од дечјих вртића школа је бесплатна. Када родитељи не могу да својој деци посвећују неопходно време и пажњу, ово је у ствари својеврсна надокнада деци. Испоставља се да је најважнији фактор благостања детета не материјално стање родитеља него њихов интелект. А то је најтеже надокнадити. Ма колико новца уливали у неку сиромашну породицу он неће надокнадити одсуство пажње према детету. Зато систем покушава да поправи то“, каже Невена.

Данас њен живот тече између Бугарске и Канаде: „Много ми се допада ово путовање између два толико различита света, као и то што живим истовремено на оба два места. Ако сам на једном од њих физички присутна, на другом је моје присуство ментално. Сваке године долазим у Бугарску. Пратим дешавања у политичком и културном животу.“.

Невена је у Бугарској студирала на смеру „Руски језик и књижевност“, а у Канади је стекла нову квалификацију – дипломирала је на смеру „Бибилиотекарство“ и сада ради у бугарској библиотеци при Бугарској православној цркви Св. Ивана Рилског у Монтреалу. Њена љубав према књигама је стара и није случајно то што је Невена међу иницијаторима стварања библиотеке која рачуна искључиво на донације Бугара. Осим тога, она и пише. На канадском тлу написала је свој роман „Ана и планина“. Радња у њему почиње у пролеће 1989. г. и обухвата 19 година бугарске транзиције. Он  приказује животне стратегије опстанка Бугара али су догађаји само позадина за психолошко читање тог периода. Има ли нечега што је остало недоречено, недоучено из доба транзиције? Невена одговара:

„Тешко је о транзицији говорити уопштено. Добро је чути различита гледишта. У својој књизи полазим од моје личне ситуације. Транзиција има више хиљада лица“.

Зашто Бугари често не желе да виде сва та лица и упорно одбацују могућност за дебате?

„Када сам дошла у Канаду и ја сам мислила да постоји један правилан начин и све остало је погрешно. Једноставно, тако су нас васпитавали – говорили су нам да постоји један правилан став и то је то. Било нам је потребно време да бисмо схватили да, у ствари, није тако. Када сам емигрирала видела сам да постоји више начина да људи живе, да буду корисни и нема смисла ограничавати се само на један – на онај на који смо ми навикли“.

Невена каже да Бугари у Квебеку – њих око 8.500 – живе сложно и снажно подржавају једни друге. Често тамо долазе позоришне трупе, поп и рок групе из Бугарске. Већ поменута бугарска црква представља велику зграду коју су тамо заједничким напорима купили Бугари. Управо она је постала средиште социјалног живота наше дијаспоре у Монтреалу:

„У приземљу зграде се не држе богослужења. Тамо се налази бугарска недељна школа, одржавају се течајеви народних игара. Тамо је и библиотека. У недељу људи долазе на богослужење, а затим иду у приземље. Често се организује тзв. парохијска кафа – нека породица бесплатно спрема ручак, а људи који се послуже оставе новац колико ко жели. Тај новац одлази за цркву или за људе којима је потребна помоћ “.

Превод: Албена Џерманова