Међу културним догађајима последњих дана у Бугарској је премијера документарног филма „Ко се плаши Јулије Крстеве?” У ствари, зашто је наслов донекле изазован?

„Ми смо ти који се највише плашимо Јулије Крстеве, с тим што је Јулија Крстева у овом случају једноставно име веома успешног човека на Западу. Нажалост, ми још увек некако не можемо опростити успех.” – каже Искра Ангелова – водитељ емисије „Ноћне птице" БНТ а уједно и један од аутора филма. Она је написала сценарио, а заједно са Миленом Гетовом радила је и на режији филма.

„Пред вама је жена бугарског порекла, француске националности, "европског држављанства" коју је усвојила Америка”, наводи Јулија Крстева у филму. Типична синтеза у њеном стилу и зато нећемо набрајати на стотине чињеница о њој и више десетина њених радова јер је то, с обзиром на велику животну и стваралачку биографију Јулије Крстеве, скоро и немогуће. Ево само оно најбитније:

Године 1966. Јулија Крстева је напустила тоталитарну Бугарску „са 5 долара у џепу”. Радила је претежно у Француској, али и другде, на пример на Колумбијском универзитету у Њујорку. Она је познати лингвиста, семиотичар,  психоаналитичар, филозоф. Пише есејистичке радове, а такође и романе. Добитник је високих одликовања као што су: Национални орден Легије части (Француска) и Холбергова награда (Норвешка). Радила је заједно са светски познатим интелектуалцима попут Ролана Барта, Умберта Ека и Бугарина Цветана Тодорова. И једна занимљива ствар из последњих година: „Применом метода психоанализе у Паризу она помаже младим људима зараженим вирусом исламског радикализма да се излече” – каже Искра Ангелова.

Зашто гђу Крстеву називају „Последњом интелектуалком познатом у јавности”?

„Она је један од мислилаца 20. века, један од тзв. јавних интелектуалаца, од људи који стварају расположење и мењају расположење, који су лидери… И, по мени, управо то у њеној причи задивљује. Тачно је да ми имамо сјајне оперске певаче, одличне спортисте, имамо Криста, али када је реч о интелектуалцима имамо Јулију Крстеву и Цветана Тодорова” – објашњава Искра Ангелова и додаје:

„Она је доста скандалозна, доста необична, доста провокативна и као аутор, и као човек, тако да је филм о њој заиста био изазов и нема везе са научним радом. Обилазили смо са њом Париз, показала нам је своја омиљена места, омиљене кафиће, посластичарнице, библиотеке, продавнице; упознала нас је са својим друговима, истомишљеницима, са својим животним сапутником – скандалозним, невероватним Филипом Солерсом. И све је то било веома занимљиво са сваке тачке гледишта, али мене је највише задивио њен гигантски пробој на светску сцену”.

Од свега што је Јулија Крстева написала, чини ми се да су најважније њене идеје везане за личност и однос према националним коренима, за Европу, за свет. У њеном роману „Убиство у Византији” један човек из космополитске Санте Барбаре (у Калифорнији) иде траговима свог прародитеља који је кренуо са Првим крсташким походом, прошао кроз бугарске земље /тада под византијском влашћу/. „Бити туђинац јесте избор – каже позната Бугарка. Тешко је, али размишљаш и о другоме, а то је једини начин бити слободан – не припадам конкретном месту и зато сам слободан човек”. Међутим, она каже и лепе речи за људе из Бугарске, за своју домовину и сав овај регион: „…место представља праву ризницу историјског памћења а то се огледа у уздржаном достојанству људи тамо који се труде да са минималним животним стандардом наставе свој живот као добро образовани и високоинтелигентни мушкарци и жене. Они не заслужују да буду изложени дубоким нападима меланхолије и тешким последицама економске владавине мафије…”

И још нешто нам је Искра Ангелова рекла: „…она је атеиста али стално истражује и покушава да уведе идеје хришћанства и уопште најразличитије религиозне идеје у савремени начин живота како бисмо схватили о чему је реч – који је морал у питању, које су вредности у питању, а при томе не морамо обавезно бити слепи верници…”

У Француској је већ снимљено неколико филмова о Јулији Крстевој. Филм Искре Ангелове (заједно са ранијом краћом верзијом под насловом „Странкиња”) јесте прво бугарско филмско дело о нашој познатој сународници.

Превод: Албена Џерманова