„Ако душа моја не устрепта, знам да нећу насликати добар пејзаж, па се у таквом случају никад не латим кичице” – то су речи једног од великих ликовних уметника Бугарске – Бориса Денева. Његова дела се могу видети до 26. маја у софијској галерији „Лоранъ”. Наслов експозиције је „Путовање са Борисом Деневим. Неизлагани пејзажи”. Пре неколико година историчар уметности Весела Христова-Радојева имала је прилике да ужива у сликама тог мајстора кичице, једног дела драгоценог наслеђа његове ћерке Славке Деневе које је она поклонила Савезу ликовних уметника Бугарске. То се догодило уочи једне његове велике јубиларне изложбе. Тек тада је Радојева прозрела зашто су критичари од средине  двадесетих година, па све до краја животног пута сликара истицали како у неком погледу од њега има и бољих мајстора, али је као пејзажиста он ненадмашан. Ако само мало пажљивије осмотрите његове радове, осетићете како на платнима оживљавају слике из природе.

„Борис Денев је заљубљен у природу – каже гђа Радојева. – И не само као сликар који ју је преточио на своја платна. Још сасвим млад, када је чинио прве кораке у професији учитеља цртања у једном селу у околини Великог Трнова, он је написао излагање које је прочитао на једној конференцији просветних радника. У њему каже да природа и пејзаж носе инспирацију, а када их сликар приказује у својим делима, он помаже оплемењивању  човека на начин на који нико други то не може да учини. Упоређује ликовне уметнике са филозофима чије идеје такође могу да подстакну полет духа. У оним годинама још увек није имао уметничко образовање. Много касније, када је приказао своје сличице, скоро џепног формата, на једној изложби Друштва „Савремена уметност” 1908. године у Софији, његов таленат су приметили професионални сликари и љубитељи ликовне уметности и тек онда је и сам смогао храбрости, па је следеће године приредио своју прву самосталну изложбу. Новцем од продаје слика је отпутовао у Минхен где је уписао Ликовну академију. На жалост, он је тамо провео кратко време, али како су касније критичари приметили, боравак у Минхену није био релевантан за његов даљи професионални развој. Тамо је он стекао нова знања, која међутим нису оно најбитније у његовом уметничком израстању.”

Када је избио Балкански рат (1912-13 г.) он је прекинуо студије и отишао на фронт где се као болничар волонтерски бринуо о рањеним војницима и официрима. Касније је у току 10 година био ратни сликар у штабу бугарске војске. Поред ратних слика урадио је на стотине пејзажа, портрета и композиција са историјском и библијском тематиком.

После успостављања просовјетског режима у Бугарској сматран је политички неподобним, ухапшен је и десет месеци је провео у Софијском затвору и у казниону за политичке затворенике у Дупници. До тога је дошло због тога што је објављивао сатиричке приче у листовима „Слово” („Говор") и „Зора”. Када је пуштен на слободу 1945. било му је забрањено да слика на отвореном, а још је и на рок од 10 година искључен из Савеза ликовних уметника Бугарске.

У крајњој линији за живота Борис Денев је успео да приреди 25 самосталних изложби. Већина њих су у периоду од краја двадесетих до средине четрдесетих година минулог века.

„Када је био ратни сликар, он је настојао да на платно пренесе и сачува осећања људи који пате због рата, али је морао да слика и портрете генерала и пуковника. Можда је управо и због тих портрета напустио војску, он је једном рекао: не могу више да будем ратни сликар, није то мој позив. Срце ме вуче да сликам обичне људе, пејзаже, не бих волео да више сликам помпезне композиције.”

Весела Радојева истиче једну специфичност креативне перцепције Бориса Денева – објекте које преноси на платно, он као да посматра панорамски, без обзира да ли је та слика димензија поштанске карте, или метар и по са два метра. „Њему је смисао за монументалност урођен, мало ко то природно уме, а међу пејзажистима је права реткост", каже на крају гђа Весела Христова-Радојева.