Више могућности за пријатан провод у данима одмора нуди околина Софије – како увежбаним планинарима тако и неискусним излетницима. Мање истренираним у пешачењу по планинском терену биће занимљива маршрута у подручју села Елешница. Приградски аутобус одвешће вас до села Жељава, а надаље имате могућност за романтичну шетњу у правцу Елешнице – на тој стази се отвара панорамски поглед према вијадукту Елешница, повремено пирка поветарац, а очи уживају у бујном зеленилу пропланака кроз које вас води путељак.

У близини села Елешница, ушушкан у недрима Старе планине налази се Елешнишки манастир „Успење Пресвете Богородице“. На путу према њему који иде обалом реке Јаковиштице, познате и под именом Манастирска, наићи ћете на мноштво сликовитих кутака погодних за пикнике, а ако желите сада је право време и да на некој ливади поред реке уберете коприву за једноставну чорбу од коприве. Оставиће вам јак утисак то што локалци чувају историјска обележја из недалеке прошлости без обзира што је политичка конјунктура промењена пре тридесетак година. Видећете меморијал посвећен „погинулима за Бугарску у разним временима, који су свој живот жртвовали како би њихова вољена земља била у процвату“. Неколико метара даље од њега, усред дрвећа изненадно се појављује споменик партизанки Јорданки Николовој, сав зарастао у бршљан – она је ту стрељана у јуну 1944. г. За време социјализма село је носило њено име – Јорданкино. Даље ћете на свом путу видети и споменик учесницима Априлског устанка погинулих у борбама против османске власти 1876. године.

Са информативне табле постављене испред Елешнишког манастира сазнаћете да је он основан у XIII-XIV веку као девојачка обитељ. Мештани тврде да је првобитно био саграђен на локацији удаљеној два километра од садашњег места. Подигнут је захваљујући добровољним прилозима верника изблиза и издалека. Био је духовно и књижевно средиште, а другом половином XIX века ту је била и манастирска школа. Црква је рестаурирана у периоду 1997 – 2005. г.

Доц. Валентина Шарланова, доктор етнологије на Институту за етнологију и фолклористику Бугарске академије наука је међу истраживачима тог манастира који је био део Софијске Мале Свете Горе. Према речима доц. Шарланове у цркви су идентификована три слоја фресака, од којих је онај најстарији – у наосу – делимично очуван, а потиче с краја ХVI – почетка XVII века, када је била у току обнова манастира. Од тог најстаријег слоја са живописима очувани су ликови врачева и бесребреника Козме и Дамјана, Светог Симеона Ступника, светих Константина и Јелене, светих мученика Мардарија и Ореста – сви у медаљонима. Доц. Шарланова каже да није искључено да је мурале исликао познати мајстор иконописа – преподобни Пимен Зографски, који је радио и у другим црквама на овом подручју. Приликом скидања мурала ради њиховог очувања, на источном зиду припрате откривена је велика композиција у јарким бојама, на којој су насликани призори Страшног суда. У том делу експерти препознају стил Николе Образописова, бугарског сликара из доба националног Препорода, представникa познате Самоковске иконописне школе.

Иза манастира креће стаза која води према врху Мургаш, високом 1.687 м. Он је део маршруте Ком – рт Емине. О имену врха постоји легенда – када је чујете решићете да ли да наставити даље или да се вратите:

„Према овдашњој легенди у тадашњем селу Jaкуштица, данашњој Елешници, пре више од шест векова живела је изузетно лепа девојка по имену Златка. Из блиских и далеких крајева стизали су сватови да је просе. Она међутим није никога од кандидата нашла достојним и зато им је поставила скоро неиспуњив услов – наиме удаће се за онога ко је на својим леђима однесе на врх планине. Већина младих мушкараца су одустајали усред пута, други су падали од умора не стигавши на циљ. Једног дана у село је дошао младић по имену Мургаш. Лудо заљубљен у девојку он је одважно кренуо стрмим путем са теретом на леђима и пењао се узбрдо као да носи перо. Али на последњој, најстрмијој хридини изнад једне велике пољане, срце му није издржало и он се стропоштао мртав на земљу. Мештани су момка сахранили на врху, који су назвали по његовом имену. А пољана на којој је изгубио живот, најпре је била позната као Златина пољана, али је касније преименована у Злу пољану.“