Већ неколико пута Софијска општина расписује јавни позив за пројектовање споменика инжењеру Ивану Иванову који је до наших дана најдуже остао на функцији градоначелника Софије. Међутим, до сада нема одобреног пројекта. Очито израда споменика патриоту који се за Домовину борио у неколико ратова и који је наш главни град укључио у цивилизовани свет, није нимало лак задатак.

Иван Иванов је син пуковника који је погинуо у Другом балканском рату и по мајци потомак војводе Хаџи Димитра. Рођен 1891. године у граду Сливену и он је у себи носио патриотски дух  – када су избили балкански ратови, напустио је студије хидроинжењерства у Минхену и уписао се као добровољац. Учествовао је и у Првом светском рату. У „младој домовини“, рачунајући на своја знања, великим ентузијазмом као своју мисију прихватио је идеју да помогне развоју главног града Бугарске, а 1928. године постао је један од главних пројектаната и извођача водоводне мреже Софије.

Иван Иванов је заједно са својим колегама имао напредну визију водоснабдевања Софије и усудио се да сања о водоводу из Риле планине којим би се град снабдевао чистом планинском водом – прича проф. Вили Лилков, који је поднео предлог за изградњу споменика бившем градоначелнику наше престонице. – Рилски водовод представља огромно инжењерско постројење у чијој је изградњи Иванов одиграо главну улогу, а то је и био разлог да га влада Кимона Георгијева 1934.- године именује за градоначелника Софије. Да није било тих наших предака који су пре око 100 година размишљали у перспективи, данас би Софија имала озбиљан проблем са водом – била би она много неквалитетнија и скупља.

Након што је Иван Иванов постао градоначелник изграђене су неке амблемске зграде у Софији као што су оне Палате правде, Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова, концертне дворане „Б'лгарија”, Народне библиотеке и Софијске библиотеке, Музичког позоришта, Телефонске централе, градског купалишта „Мария Луиза”, а завршена и изградња Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“. Мало позната је чињеница да је он откупио неповољну концесију за снабдевање Софије електричном енергијом од белгијског концесионара и тако обуставио раст цене струје. Успео је да оконча хаос изазван снажним таласом избеглица које су стизале са изгубљених територија и које су буквално за три дана успеле да на површини од више стотина хектара изграде своје бараке. Уредбом о изградњи објеката на територији Софије успостављен је нов урбанистички план града у духу модерних европских градова...

И тако све до 9. септембра 1944. године и почетка обрачунавања са „непријатељима“ нове власти. 

Иван Иванов је оптужен да је немачки агент и фашист, јер је студирао у Минхену – подсећа проф. Вили Лилков. – тзв. „Народни суд” је за њега тражио доживотну затворску казну, али није успео да нађе доказе, због чега му је изречена казна затвора од 15 година у строгом режиму. Годину дана провео је у руднику „Пирин” у селу Брежани, а затим су га послали на градилиште за водовод Варне. Међутим, током изградње хидроакумулације „Бели Искар” искрсао је велики проблем и наша комунистичка влада је хитно затражила помоћ од Совјетског савеза, али је добила јасан одговор: „Имате најбољег стручњака, пустите га из затвора и он ће направити то вештачко језеро.“ Тако је он из затвора радио на изградњи „Белог Искра”, као и на изградњи другог вештачког језера – „Искар“. Заиста је то тужна прича… – сваког јутра двојица милиционара су га пратили од затворске ћелије до пројектантске собе, а увече га враћали. Када је акумулација „Искар” пуштена у рад и када се видело да сва заслуга за то припада њему, он је најзад рехабилитован.

Али, према комунистичкој власти, он није заслужио да присуствује свечаном отварању свог сопственог створења.

Надајмо се да ћемо једног дана на улазу метро-станице „Стадион Васил Левски” – тамо где је први пут потекла вода из Риле планине, видети споменик Ивану Иванову.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: архива