У подножју литица врха Каменен Лисец, у Старој планини уздиже се величанствено Гложенски манастир. Из далека он као да више личи на тврђаву него ли на духовно средиште. Како каже доц. др Павел Павлов са  Богословског факултета Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“:

Он је један од најимпозантнијих и најлепших бугарских манастира. Историјска сведочанства о њему постоје, али пуно је и предања. Према једном од њих,  почетак је стављен XIII века, а везан је он за име кнеза Георгија Гложа. То је доба владавине цара Ивана Асена II - када је тзв. Трновска Бугарска доживела свој највећи процват. Више је манастира у Бугарској који су доживели свој велики успон или су једноставно створени у овом периоду. У црквеним књигама пише да је након распада Кијевске Руси, кнез Глож, кога су прогањали Татари, дошао на тло бугарске државе. Дуж реке Вит основао је село Гложене и подигао манастир. Избор овог тихог и усамљеног места у предању се повезује са иконом Св. Георгија која је неколико пута „застајала“ овде, на живописној стени. Њена величина одређује и његове димензије – он није велик, двориште му је сасвим мало, али је зато манастир веома живописан. 

О књижевној и просветитељској делатности манастира доц. Павлов додаје:

Сви бугарски манастири поред духовног баве се и књижевним, просветитељским радом. Посебно у време када су се штампале књиге.  У нашој ограниченој цивилизованој средини књиге настају у манастирима, ма колико оне биле ограничене у жанровском погледу и по броју. Тамо су калиграфске школе у којима се пишу, преводе и преписују  текстови. Као и у осталим манастирима у периоду XIII-XIV века били су колевка књижевног и просветитељског рада.  У касном османском периоду манастир је имао неколико метоха, манастирских школа у којима су предавали претежно монаси. Он је део Старопланинских манастира – последњих манастира у којима се пишу, преводе и подвезују књиге. Постоји веза између Гложенског и Етрополског манастира за који се сматра да је једно од последњих књижевних средишта.

Наш саговорник објашњава да је почетком XIX века, за време великих земљотреса, посебно на подручју Чирпана, стара црква чији су темељи од XIII века порушена. На њеном месту је подигнута нова која је завршена негде 1930. године. И данас се чувају два моштаника са деловима моштију Св. Георгија, Св. Трифуна, Св. Панталејмона, кутија за дарове и два стара печата. Највећа реликвија је чудотворна икона Св. Георгија.

Скоро ништа није остало од старих средњовековних фресака и иконостаса. О музеју Васила Друмева, који је део манастирског комплекса прича поново доц. Павлов:

То је Климент Трновски, Климент Друмев, или Васил Друмев, како је познатији. У последње време афирмишемо га као трновског митрополита, - Климента Трновског. Прогнан у овај манастир крајем владе Стамболова – 1893. године, због изјаве која се управљачима није допала. У томе има и политичког подтекста, јер је он у кратким периодима био и председник владе Бугарске. За њега јер било права казна да скоро годину дана живи без икакве могућности за политичку активност.

Поред тога што је Гложенски манастир био средиште просветитељског рада дали је он био и средиште револуционарног рада имајући у виду да је и скровиште Васила Левског у манастиру? Ево мишљења доц. Павлова:

Духовна лица као и лично јерођакон Игњатије били су родољупци. Али ипак, не треба да манастире повезујемо само са револуционарним  радом. Тамо су се окупљали многи људи када је игуман био архимандрит Јевтимије – духовно лице, познати лекар, за кога кажу да је један од првих бугарских хирурга. Могуће је да је јерођакон Игњатије  – Апостол Слободе /Васил Левски/ боравио и у овом манастиру када је обилазио Бугарску да би подизао дух народа. Међутим, када је реч о манастирима акценат стављамо не на револуционарни рад него на огроман значај који они имају са свих аспеката.