Када дође Атанасијевдан, оде зима! – тако су уобичавали да кажу наши преци који су дан Светог Атанасија славили 31. јануара, по старом календару, док га сада у Бугарској обележавамо 18. јануара. Иначе, први месец године на нашој географској ширини је веома хладан и снежан. Али ако боље послушамо глас природе, испод снежног покривача чућемо како проклијавају прве висибабе, у дрвећу се понекад зачује цвркут птица, а сунце све чешће покушава да истера мрак.

17. јануара православни хришћани у Бугарској славе други један празник – дан Светог Антонија Великог. У народној представи Андон и Атанас су двојица браћа ковача, зато су ова два празника посвећена  ковачима, ножарима, гвожђарима и поткивачима. Њихов празник је повод да се састанемо са једним савременим мајстором производа од кованог гвожђа.

Атанас Пејев има 34 године, а рођен је у граду Смољану, у Родопима. Завршио је месну школу уметничких заната, смер уметничка обрада метала Одвајкада се бави ковањем гвожђа:

„Добар у занату може бити само онај који је не само талентован, већ и трудољубив. Тежак је то занат, није лако обликовати метал помоћу чекића и наковња. Мораш волети материјал с којим радиш као и сам рад. Пре више година услуге ковача биле су међу најтраженијим и у граду, и на селу, а сада занат постепено изумире због индустријализације. Некада је свакодневица људи била нераскидиво повезана са обрађеним металом – од њега су прављени алат за обраду земљишта, елементи огњишта и других предмета који су били у честој употреби. Данас се ја не бавим искључиво ковачким занатом, него и вајарством, а у слободном времену свирам на каба (родопским) гајдама. Та разнолика свакодневица ме надахњује. Наруџбине предмета од кованог гвожђа никад нису исте. Свако наручује нешто различито, па је процес израде сам по себи веома занимљив, почев од пројектовања модела све до финалних радова. Техника и машине помажу и нама, занатлијама, али никад неће у потпуности истиснути рад људских руку. Није могуће направити предмет од кованог гвожђа, а не дирнути или млатнути га и тако одмах постаје видно да није израђен помоћу машине. Многи људи кажу да више воле да употребљавају ствари које није направила машина, већ људска рука.“

Ковачу Атанасу Пејеву 2013. г. додељена је престижна награда “Чувар традиција”. Мајстор је заслужио једнодушну високу оцену жирија и публике међу млађим учесницима у категорији “Занати”. Он се такмичио са седам познатих мајстора-занатлија из целе земље. На свечаности на којој су уручене награде Атанас Пејев је обрадовао публику извођењем на каба гајдама.  „Добре оцене и одзиви уливају ми снагу и још већу жељу да наставим да радим“ – каже Атанас Пејев и наставља:

 „Мени су пријатељи једна од најважнијих ствари у животу. Славим имендан у друштву пријатеља, свирамо на гајдама, певамо и веселимо се – то нам је постало традиција. Срећан сам што имам пуно верних другова, са којима се у свему се узајамно помажемо. Ми, људи са планине Родопа познати смо по свом гостопримству. Свако нам је добро дошао, никога нећемо оставити гладним, свакога ћемо угостити код куће. И то је одувек било тако, јер је живот у планини суровији, а то чини људе збијенијим и добронамернијим. Скоро свако дете у Родопима задојено је музиком која се изводи на гајдама. Лепо је што код нас има све више деце. И када одрасте он заувек носи њен глас у својој души и срцу.“

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: БГНЕС, pazitelnatradiciite.com и radiovelikotarnovo.com