Недавно је обележена 140. годишњица рођења Пеја Јаворова, једног од најомиљенијих бугарских песника који и данас остаје привлачан за људе који су у сталој потрази за тајнама човекове душе. Његова трагична судбина често изазива радозналост код широке публике, али суптилним особама које воле поезију није тешко схватити драматичност његовог живљења. Интересовање за песникову личност и за детаље његовог живота остаје несмањено и данас – каже Иво Милтенов, кустос спомен-куће песника у Софији. Са 17 година Јаворов, који припада генерацији рођених у годинама око Ослобођења Бугарске 1878. г.,био је понесен идејом о ослобођењу Македоније, остале у границама Отоманског царства снагом Берлинског уговора од 13. јула 1878. г.

Тада је бугарски национални идеал о уједињењу раскомадане домовине владао умовима многих Бугара – каже Иво Милтенов.– Приликом првог ступања на територију Македоније са четом бугарског револуционара Михаила Чакова 1902. г. Јаворов је покренуо лист „Слобода или смрт“, чији чланци одишу слободарским духом и великим родољубљем. Начин на који је призивао сународнике да се укључе борбу за ослобођење Македоније подсећа на патос Христа Ботева којим је тај на страницама новина, издаваних у Букурешту, звао Бугаре на буну. Али ни у ком случају се не може говорити о опонашању стила на који пише велики бугарски револуционар, него о сличности њиховог начина размишљања. Револуционарни дух Јаворова део је свеопштег бугарског елана у оним годинама који је досегао врхунац 1912. године када је избио Први балкански рат.

Сматра се да је један од разлога за трагични крај његове супруге Лоре, кћери државника Петка Каравелова, управо оданост песника македонској ослободилачкој ствари. За истраживаче стваралаштва Јаворова најзначајније место заузима љубавна лирика, која бележи врхунац у бугарској љубавној поезији. Већи део тих песничких ремек дела написан је у Нансију, Француској у 1906. и 1907. г. у облику писама упућених Мини Тодоровој, првој великој љубави песника која је инспирисала многе његове песме, али је, на жалост, прерано напустила овај свет. Ако Јаворова упоредимо са француским песницима као што су Бодлер, Нервал, Верлен или Маларме из епохе симболизма, где би било место Јаворова?

Бодлер је често упоређиван са Јаворовим, превасходно због драматизма, којим зраче његови стихови. Финоћа поетског облика више га приближава Верлену, али и то би било веома условно поређење. Јаворову се допадао симболиста Морис Метерлинк, кога је преводио и објављивао на страницама часописа „Мисао“. Симболизам је свакако утицао на Јаворова, али песник није епигон симболизма. Он је изузетно самосвојан творац који није упио туђе елементе у своју песничку природу. Он је изузетно оригиналан.

До краја XIX и почетка XX века бугарска поезија је била под утицајем национално-ослободилачких борби. Доласком нових генерација које заокупља духовна страна бивствовања, поетска материја мења свој облик  - она већ понире у свет мистичног и скривеног. Материја постаје некако продубљенија и неприступачнија за истраживање, истиче Иво Милтенов, зато и инструменти постају истанчанији, а такав један инструмент је и симболизам. Можда је зато Јаворов близак срцу истраживачима живота, човека и његових унутрашњих предела којима није битна спољашност него срж. И како каже Ниче у „Рођењу трагедије из духа музике“, песник је филозоф:

Да, тако је! – категоричан је Иво Милтенов. – Можемо само бити срећни што у нашој књижевности имамо таквог песника и мислиоца који је остварио значајан искорак у бугарском песничком и филозофском размишљању. Да није прерано умро трагичном смрћу, сигуран сам да би Јаворов забележио успехе као драмски писац и подигао филозофско размишљање у Бугарској на другачији ниво, адекватан тадашњем времену. То би у нашој књижевности формирало још једну традицију, ону филозофске драме. Јаворов би се без сумње усмерио у том правцу.

Превод: Ана Андрејева