Последњих 10 година незапосленост у Бугарској никада није била толико ниска колико је она данас. 7,2% радноспособног становништва односно око 200.000 људи је незапослено. У исто време 300.000 Бугара способних за рад нити ради, нити тражи посао, нити се школује. Из пословних кругова се жале да нема кога да запосле и многа радна места у компанијама остају непопуњена. У исто време забележен је раст БДП од око 4% и то са перспективом раста.

Према неким стручњацима, слика није толико ружичаста колико се чини на први поглед. Постоји економски успон, али паралелно с тим недостају директне стране инвестиције, тј. недостаје производни капитал, а недостају и потребни радници односно људски капитал. Раст привреде подржавају унутрашња потрошња и извоз, али се он не заснива на новим улагањима у производне капацитете и људски капитал. Неки причају о балону и прегревању привреде и о томе да ће у једном тренутку све пући и пропасти због одсуства солидних темеља.

У принципу, свако снижење стопе незапослености позитивна је ствар. У конкретном случају са Бугарском, међутим, постоје нијансе. Смањење броја незапослених није само резултат проширења привредне активности него је у великој мери резултат и одлива радне снаге. Практично скоро да не постоји бугарска породица у којој је бар један њен члан отишао на рад у иностранство. То се посебно односи на квалификоване, искусне и умешне раднике. Тако да је један од разлога за евидентирани пад незапослености то што су се многи запослили у иностранству.

Више је разлога за масовну радну миграцију али ипак најбитнији су ниске зараде код нас. У Бугарској су запослени сиромашни свугде. Они имају и различиту професионалну квалификацију – почев од неквалификованих радника па све до висококвалификованих економиста, правника и лекара. Ако томе додамо становништво које стари и које се смањује, практично долазимо до закључка да је економски раст у земљи снажно угрожен, јер једноставно више неће имати ко да ради. Рекордно ниска тренутна незапосленост само доказује то. Уважавани стручњаци сматрају да кад би послодавци успели да на тржишту рада нађу неопходну радну снагу, економски раст у земљи би лако могао да премаши 6%, што би много брже смањило разлику у животном стандарду у Бугарској и развијенијим европским земљама. То би са своје стране довело до смањења притиска емиграната на привреду и она би постала много стабилнија и просперитетнија. Али привреда се не прави понављањем речи „кад би“ и то власти добро знају. И није случајно што они покушавају да колико могу олакшају и финансирају професионалну квалификацију незапослених тако да би се јаз између тражње и понуде на тржишту рада бар мало попунио.

Постоји и други начин за налажење радне снаге – преко увоза из иностранства. Овај начин није тајна и за бугарске бизнисмене, али ипак је то тежак задатак, јер се у принципу радна снага креће из правца неразвијенијих у правцу развијенијих земаља. Статус Бугарске као најсиромашније земље у ЕУ је не ставља у снажну позицију и она просто нема чиме да привуче раднике из иностранства. Упркос томе, начињени су покушаји увоза радне снаге из Украјине, Молдавије и Јерменије. Сада предстоје мере које ће олакшати запошљавање радника из иностранства. Али посматрачи нису баш неки велики оптимисти с тим у вези.

Стручњаци су скептични и што се тиче могућности повратка у земљу бар дела Бугара који су отишли на рад у иностранство тако што ће им бити понуђене плате једнаке онима које они примају у туђој земљи. Већина Бугара ван граница наше земље већ је трајно настањена у другој држави, многи тамо имају некретнину, тамо су њихове породице… и тешко да ће све оставити само зарад голог патриотизма. Оно што смирује донекле у целој овој причи је то да економски раст и њиме изазвана глад за радном снагом неће још дуго трајати и доћи ће опет време отпуштања технолошког вишка, тј. доћи ће време када ћемо имати вишак радне снаге. Ваљда ће се дотада појавити нове могућности и решења за побољшање квалитета и квантитета радне снаге у Бугарској.