Надахнуће, свакодневни рад и љубав према бугарској традицији – то је део рецепта Марије Робеве из Горње Орјаховице за израду лутака од различитих врста тканина, које радују клијенте у Бугарској и иностранству. Од неколико година Марија се бави примењеним уметностима, али када је направила своју прву лутку од тканина, то се претворило у њену пасију, а касније и у основно занимање:

Лутака које желим да израдим, много је више од оних које сам у стању да направим и стално сам у трци са временом И најмања ствар је у стању да ме инспирише. Волим све лутке које сам створила, све су ми драге. Уградила сам у њих своје срце и душу, каже Марија Робева.

Неки њени пројекти лутака су награђени, а за мале јунаке користе се природни материјали као рецимо ручно израђене тканине, вунице, памучне чипке. Допадају се и малишанима, и одраслима, каже Марија:

Имам доста лутака у народним ношњама, али и таквих које сам направила различитим конкретним поводима. Могу да их разврстам у неколико категорија – за свадбу – то су млада и младожења, за годишњицу свадбе – романтичан пар, затим рибар, ловац, фудбалер… У трећој категорији су митска бића као рецимо Вила зубића, мали анђели, виле, вештице и много других фантастичних створења из чаробњачког света. Оно што им је заједничко је њихова мисија. Лутке су моја својеврсна молитва за доброту, срећу и љубав. Њихова мисија је да измамљују осмехе, јер мислим да су свету они јако потребни. Моје лутке радују и децу, и одрасле. Одрасли више цене моје вештине, док деца у луткама откривају чаролију. За малишане то су чаробни човечуљци који их гледају задиркујуће и представљају мало другачију играчку.

Марија је у праву када каже да у своје лутке уграђује срце и душу, јер то осећају и људи који су се дотакли њене уметности. Зато је она затрпана поруџбинама, изблиза и издалека:

Моји добри човечуљци светски су путници. Не бих могла да набројим све државе у које сам послала лутке, могу као пример да наведем Швајцарску, Шведску, Пољску, Словачку, Италију, САД, Канаду... Неки, када наручују лутку, не кажу куда ће је послати. Али у већини случајева знам који је повод да неко прими такав поклон и сигурна сам да ће обрадовати некога који живи далеко од домовине.

Карактеришући саму себе као неговатељицу бугарског духа Марија Робева каже да има жељу да још дуго година буде жива и здрава како би могла направити кош пуно лутака и пренела своје вештине на млади нараштај:

Од неколико година подучавам малу децу како да израђују играчке од вунених тканина. Учим их да кроје и шију, али важније од тога је што их подстичем да буду ствараоци. За свако дете лутка коју је само направило другачија је од оне коју му је неко поклонио. Она је јединствена, израђена према његовој жељи и укусу и зато је драгоцена. Док шијемо, обично причам о бугарским традицијама и занатима, о обредним луткама и чаробним створењима у бугарском фолклору. Битно је да деца знају своје корене и чувају бугарски дух. Већину лутака сам обукла у народне ношње, јер желим да се познаје, очува и поштује бугарски дух. Сан ми је да направим лутку у ношњи из сваког фолклорног подручја. За сада имам само родопчанку и тракијку. Сан се међутим не може обистинити без труда , мораш га гањати упркос свим препрекама.

Превод: Ана Андрејева