У задње време пажња јавности у Бугарској је заокупљена двема међусобно повезаним вестима. Прва гласи да зараде запослених стално расту и да је просечна плата у земљи крајем прошле године достигла 560 евра што је за  10% више у поређењу са претходном годином. У европском контексту овај износ је мали и зато је Бугарска одавно позната као земља са најслабије плаћеним радницима. Друга вест запањује, а још није лако да буде објашњена. У питању је јавна управа која не престаје да расте упркос апелима премијера Бојка Борисова за што скорије увођење електронске управе као и то да високи чиновници примају све веће плате.

Тренутно је у јавној администрацији запослено 112.865 лица од укупно 3 милиона Бугара који су у радном односу. У току само годину дана број чиновника у државној и локалној управи порастао је за 2.287. Наизглед то није много и та бројка бирократа не би требало да оптерећује државни буџет одакле долазе њихове плате. Да ли је то тако, могуће је закључити тек када се види колика је висина плата коју чиновници примају за не баш увек квалитетну услугу коју пружају пореским обвезницима. Просечна зарада запослених у јавној администрацији већа је од просека за земљу, а износ јој је око 600 евра месечно, што је за 7,4% више него годину дана раније.Међутим јавна администрација има не само различите функције, него и различите плате. То се у највећој мери односи на оне који заузимају високо место у администрацији. Њихови дохоци нису далеко од европског просека, а начин живота те елите често боде очи обичних људи.

Речити пример у том погледу су министри, посланици и други високи чиновници. Бруто месечна плата посланика је око 1.800 евра. Уз додатак за минули рад, учешће у парламентарним одборима, новац за ангажовање консултанта, плата посланика достиже и до 3.000 евра. Председник државе добија бруто 6.000 евра, а премијер прима 3.600 евра. Неко ће рећи, ништа нарочито, тим пре што председник Француске, рецимо, има бруто плату од 15.000 евра месечно, док је минималац за посланике – 12.826 евра месечно.

Бруто плати ваља додати и разне бонусе, службени аутомобил, службени стан, бесплатну медицинску негу у болници која опслужује чланове владе, парламента и цели државни врх, трошкове саобраћаја у земљи и ван ње, новац за репрезентативне поклоне.

Сви ти дохоци и бонуси увелико одударају од доходака обичних грађана и пре свега пензионера. Минималац у Бугарској од 1. јануара о.г. је 260 евра, а просечна пензија – 165 евра. Не бисмо хтели да склизнемо у примитивни популизам, али не можемо ни да затворимо очи пред финансијским јазом који зјапи између обичних Бугара и бирократске елите. Стварност нас још више иритира када погледамо каква је ситуација не само у државном врху, него и код високих државних чиновника. Шеф не баш популарне и тешко препознатљиве у јавности Комисије за финансијски надзор, рецимо, месечно прима више од 7.000 евра. Таквих комисија, агенција, комитета и чега још све не има доста, па и тамо је слабо вероватно да чиновници примају ниске плате.

То што елита живи у обиљу и раскоши још више нервира јавност кад се има у виду колико је та елита корумпирана.  Корупцију, додуше, није лако доказати непобитним чињеницама, али у њено постојање су убеђени не само бугарски грађани, већ и Европска комисија.Сасвим није случајно што је, откако је 2007. г. приступила ЕУ,држава стављена под посебан надзор ЕК, која изблиза прати све мере власти за сузбијање корупције. По свему судећи Брисел није приметио значајан напредакчим се овај мониторинг наставља више од 10 година, а Бугарска није допуштена у Шенгенску зону са образложењем да је корупција у земљи неконтролисана.

Неко ће на све то рећи да су добре плате препрека пред растом корупције бирократа. Можда је то тачно, али нема никаквих доказа, нити знакова да је услед тога корупција смањена. Све то револтира јавност, а истраживања јавног мњења констатују запањујуће нивое неодобравања државних институција и управљача од стране грађана.