У Трнски крај се није заљубио онај који га није посетио. О прошлости и садашњици тог „необрађеног дијаманта“ Бугарске прича Асен Младенов, Трнчанин девете генерације и локал патриота. У току 30 година сакупљао  је речи и изразе типичне за регионални говор и створио јединствени речник „Трнских речи“, који садржи 8.300 јединица из различитих области живота:

„Почев од поља, шуме, радних алатки, кроз биљни и животињски свет, па све до натприродних бића, сакупљао сам речи које се односе на све – каже Асен Младенов и кроз језик уводи нас у етнопсихологију Трнчана: – Када сам сакупљао речи, питао сам једног рођака, који је имао 94 године, како се у нашем дијалекту назива један од делова рала. Он се замислио, па одговорио: „Знао сам како се то каже, али ево, не могу да се сетим. Треба да нађемо неког старог човека, он ће сигурно знати!“. Ето, то вам је оптимизам Трнчана“.

Вероватно је управо тај оптимизам помогао Трнчанима да преживе тешке периоде у историји Бугарске који су одиграли судбоносну улогу у развоју тог краја. На мапи Младенов ми показује где је 1919 г. у Трнском крају повучена нова граница између Србије и Бугарске на основу Нејског мировног уговора после Првог светског рата. Тада је Бугарска изгубила део својих територија, укључиво и 10-12 села око Трна која су припојена Србији.

Ево шта прича одређивању границе Асен Младенов:

„Границу су одредили представници Антанте – победничког савеза у Првом светском рату. Пролазили су тада они гребеном оближњег брежуљка и један од њих, Француз на коњу је рекао „Где год куцне мој штап, тамо ће бити повучена граница“. Тако је граница и обележена. У селу Стрезимировци, где је сада гранични прелаз према Србији постоји једна кућа која је подељена на два дела. Исто се то догодило и у неким другим селима. Не могу замислити како су то људи преживели. Тада још нисам био рођен. Али сам присуствовао првим сусретима на граници који су били дозвољени од 1956. г. надаље. Били су то тешки и дирљиви тренуци када су се окупљале растављене породице.“

Данас у општини Трн живи око 4.900 људи. У најбољим временима ситуација је била посве различита:

„Између два светска рата у Трну и околини је живело око 56.000 људи. Пре укидања приватног власништва у пољопривреди и стварања сељачких радних задруга било их је око 50.000. У Трнском Краишту – Долној Мелни и још 4 сеоцета живело је 3.500 души. Сада је остало свега 12 старих људи који овде живе током целе године. Штета, што их је толико мало, јер је ваздух у овом крају, како каже писац Елин Пелин – „такав да га са хлебом можеш јести“.

Захваљујући чистој природи и посебно ваздуху, здравој храни и тишини овде живи много дуговечних људи. Упркос природним лепотама и археолошким објектима којима Трн обилује, још из доба социјализма па све до данас овај крај је остао ван интереса државе и она није скоро ништа учинила за његов развој и благостање.

„Ви живите Богу и влади иза леђа! То је некад уобичавао да каже Тодор Живков. Иначе се бојао некадашњих вођа партизанских одреда Славча Трнског и Денча Знеполског, у оним годинама већ генерала Бугарске народне армије. Бојао се да га не свргну с власти, – објашњава Асен Младенов. – Из два разлога су Трнчани напустили свој завичај. Први је везан за сељачке радне задруге (ТКЗС) основане у периоду 1954-1956. г. Људи се нису могли помирити што целокупна својина постаје заједничка. Тада су многи отишли заувек, већина њих – у Софију. Западни квартови главног града напунили су се Трнчанима. Други разлог је индустријализација – млади су се преселили у градове и запослили у фабрике што је био и мој случај. Затим је почела велика демократија. Председник Жељу Желев отишао је у Трнски крај и рекао тамошњим људима: „Сада ћете постати богати!“. „Како ће то да буде, господине председниче?“ – „Вратићемо вам земљу“. А они, већ остарели, немоћни наслонивши се на мотици кажу: „Е, па хвала!“.

Иначе су мештани веома вредни људи. Некада су мушарци у пролеће ишли у печалбу и враћали се пред зиму. Између ратова у свакој кући рађало се по 7-8 деце. Лети су жене ишле на њиву, чувале стоку, бринуле о деци. Трнчани су познати и по томе што су се увек узајамно помагали“.

У Трнском крају свако село је чувено по својим мајсторима грађевинцима, прича Асен Младенов. У селу Видрар вешти су у поправљању кровова, в Главановцима су најбоље гипсаџије, у Бусинцима су мајстори земљаних судова уметничке вредности, у Горњој Мелни су мајстори за изградњу димњака, у Шипковици – грађевинци. Окупљали су се мајстори из разних села и ишли заједно у изградњу неког објекта. „Тако су пре више деценија Трнчани изградили Палату правде и Царски дворац у Софији“, завршава Асен Младенов.

Превод: Ана Андрејева

Фотографиjе: Миглена Иванова и лични архив Асена Младенова