Здравство у Бугарској пролази кроз тешку кризу. Министар здравља Кирил Ананијев је недавно рекао да ће од почетка следеће године бити уведен сасвим нов модел здравства који ће заменити постојећи пошто је он доказао, а и даље доказује да не функционише.

Како један систем може да буде добар ако 345 болница у земљи дугује преко 250 милиона евра, а Државни фонд за здравствено осигурање, без обзира на издвојених из овогодишњег државног буџета додатних преко 200 милиона евра, страним болницама дугује 140 милиона евра, од којих половину чине неизмирене обавезе из претходних периода?! Систему прети распад и угрожава живот и здравље свих 7 милиона Бугара. Сасвим друго је питање да од ових 7 милиона грађана, преко 1 милиона нема здравствено осигурање, али упркос томе користи медицинске услуге, јер здравствене установе немају право да пацијенту одбију пружање хитне медицинске помоћи. И ту искрсава питање управљања здравственим системом.

Буџет здравственог система ове године премашује 2,5 милијарди евра а већи је за 200 милиона од оног у 2016. години. Ако овом новцу додамо и директна плаћања пацијената за лекове или додатне здравствене услуге, добићемо позамашни за Бугарску износ од преко 4 милијарде евра. Директна плаћања нисмо случајно поменули, јер са здравственим осигурањем или без њега, сваки Бугарин коме су потребни медицинска помоћ или неки лек, треба да доплати из џепа. Фонд за здравствено осигурање покрива само половину цене медикамената. Теоретски гледано, трошкове болничког лечења покрива Фонд за здравствено осигурање, али практички нико није задовољан. Пацијенти протестују да им траже новац и за најмање додатне услуге. Болнице пак се жале да им Фонд не надокнађује реалне трошкове пошто ради са ценама од пре десетак година. То је и разлог зашто је свака државна или општинска болница огрезла у дугове. Један мали, али зато индикативан изузетак чини тзв. владина болница коју владајућа гарнитура великодушно финансира. Дакле, испоставило се да су и болнице, и Фонд за здравствено осигурање потонули у дугове које тренутно нису у стању да измире. Сви су се задужили да би наставили да раде, а најпогођенији су достављачи лекова и медицинске опреме којима ако уопште буде плаћено, то се обично дешава са великим закашњењем, од преко годину дана.

Где је кључ проблема показао је и све већи број приватних болница у земљи. Већина њих такође ради са Фондом за здравствено осигурање који и у њима покрива део трошкова лечења пацијената. Али за разлику од осталих, нема података о приватним здравственим установама које имају финансијске тешкоће. Осим тога, све су далеко модерније него државне, располажу најновијом опремом а пошто дају боље плате привукле су и најбоље специјалисте у земљи. Средства која Фонд за здравствено осигурање даје државним и општинским болницама довољна су само за плате које су далеко испод оних које примају у приватном сектору, што доводи до одлива медицинских кадрова из државних и општинских болница. То их, са своје стране, приморава да ограниче обим својих услуга. У крају крајева, ове болнице се нађу у зачараном кругу – нема новца, пошто нема услуга, а нема услуга зато што нема новца.

Актуелни министар здравља и бивши заменик министра финансија Кирил Ананијев тражи да се читав систем јавног здравства промени, али за сада не открива више детаља. Ако се да судити по његовом досадашњем каријерном развоју, уз велику дозу сигурности, можемо очекивати да ће почети с променама у финансијској политици и менаџменту болница. А оне болнице које и даље успевају да смогну снаге како би наставиле да раде, упркос недостатку новца и стручног кадра, с нестрпљењем очекују реформе 16. по реду током првих 18 година овог века министра здравља.