3. марта Бугарска обележава свој национални празник – дан ослобођења од Османске владавине. Оно је резултат Руско-турског рата од 1877-1878 године који је за Бугарску био ослободилачки. 3. марта у градићу Сан- Стефану крај Истанбула Русија и Османско царство су потписали мировни уговор којим се ставља почетак слободне Бугарске.

Како је дошло до ослобођења Бугара? Кулминација национално-ослободилачке борбе нашег народа је Априлски устанак од 1876. године. Он је угушен али је захваљујући њему „бугарско питање” већ стављено на светски дневни ред. У заштиту Бугара и њихове ослободилачке борбе стали су Вилијам Гледстон и Ото фон Бизмарк, велики писци Виктор Иго, Достојевски, Оскар Вајлд, научници Дарвин и Мендељејев. Слободна штампа је успела тотално да промени јавно мњење чак и у земљама које су биле склоне да због својих геополитичких интереса подржавају Османско царство. Посебно велике су заслуге америчког новинара Јануаријуса Мек Гахана који је о догађајима у Бугарској писао за британски лист „Дејли њуз“ и  амерички „Њујорк Хералд“. 

За Русију нова балканска криза је била могућност да себи поврати изгубљене после неуспелог Кримског рата позиције у Југоисточној Европи. Руска дипломатија је одржала сложене преговоре са осталим Великим силама, посебно са Немачком и Аустроугарском. Обезбеђена је неутралност других Великих сила по цену низа компромиса у погледу будућег уређења Југоисточне Европе. 24. априла 1877. године Русија је објавила рат Османском царству и одмах покренула офанзиву на Кавкаском фронту. 27. јуна десантом код Свиштова почеле су копнене операције на данашњем бугарском тлу.

Модернизована Османска војска је била снажна тако да је рат био доста дужи, тежи и крвавији него што су очекивали у Санкт Петербургу. Бугарски народ је на више начина пружио огромну помоћ и допринео финалној победи. На пример, бугарске добровољачке војне формације, које су познате као бугарско ополчење, су учествовале у најважнијој пресудној бици – за превој Шипка у Старој планини, у августу 1877. године. Јуриш Сулејман паше на овај превој је био од кључног значаја у покренутој османској контраофанзиви у циљу потискивања руске војске преко Дунава и добијања рата. Али у овој бици Руси и Бугари су постигли историјску победу.

Крајем 1877. године након једне друге историјске победе – оне код Плевена Врховна команда војске Русије је донела одлуку да  је са политичке тачке гледишта важно да се рат оконча најкасније у зиму 1878. године. Ради тога је планирана заједничка офанзива у правцу јужне Бугарске и то прелажењем Старе планине, која је зими залеђена и неприступачна. Чак су и немачки генерали такву офанзиву сматрали немогућом. Али била је она успешна захваљујући помоћи коју је руској војсци пружило више десетина хиљада Бугара. Одлучујуће битке јужно од Старе планине (код Шипке, Шејнова, Пловдива и Софије) довеле су до потпуне војне победе и мировног уговора потписаног 3. марта који је, међутим, био само прелиминаран.

Коначне одлуке донете су на Берлинском конгресу Великих сила у јуну-јулу 1878. године. Резултати тог међународног састанка у некој мери су одраз компромиса постигнутих још пре рата. Реалну независност добила је Кнежевина Бугарске (данашња северна Бугарска и област Софије), која је ипак формално остала вазална султану. Јужна Бугарска чији је центар био Пловдив постала је аутономна покрајина у Османском царству.  Безусловно под влашћу султана остале су друге данашње бугарске земље: Пиринска Македонија, Родопи, Странџа, као и Вардарска Македонија и Западна Тракија које су тада насељавали претежно Бугари.

Отуда па надаље стварање Бугарске у њеним данашњим границама је бугарско дело, резултат скоро 40-годишњих борби. Бугарско дело је и први демократски Устав земље донет 1879. године који ставља почетак Б угарске као демократске европске државе.

Превод: Албена Џерманова