У Националном историјском музеју отворена је једна изузетно лепа и богата изложба на којој су изложени годинама сакупљани предмети. Реч је о збирци Антонија Василева „Златарство у Бугарској XVI-XX век.“ Антонио је предмете почео да колекционира пре 25 година. Каже да на почетку човек обично купује ствари које су му се чисто визуелно допале, а тек након тога почиње да се интересује за историју предмета, његов такорећи претходни живот, његову намену. А кад купи 10, 20, 30 ствари, то значи да ће постати „сакупљач.“
На изложби је представљена највећа и најрепрезентативнија збирка која садржи 500 невероватних предмета. Неки од њих су ретки и слабо познати предмети као што су тепелуци (женско оглавље ношено током 19. века) и куне (сличице на плочи за које се верује да носе срећу). Ево шта је с тим у вези рекао Антонио Василев:
Реално гледано сам куповао око 50 комада накита годишње, пазећи да увек узмем квалитетнији накит израђен у Бугарској, јер је и у прошлости било скупљих и јефтинијих ствари. Бирао сам предмете веће уметничке вредности јер они привлаче већу пажњу. До пре 7-8 година сам у колекцији имао само пафте и бавио сам се искључиво њима, али сам полако почео да сакупљам и други накит јер је он, иако није одевни предмет, битан саставни део одевања Бугарке.
У каквим школама и радњама је рађен стари накит који је право ремек дело?
У сваком већем граду – данас су то обласни градови, постојали су центри или златарска удружења, каже г. Василев. Реч је о златарским удружењима која су израђивала украсни накит. Као једну од првих и најбитнијих школа, посебно у доба националног препорода, можемо издвојити Чипровску школу. О овој чувеној школи нема много података пошто је након Чипровског устанка град уништен а златари који су преживели отишли су у Врацу, Монтану, Видин. Тако је настала Видинска и донекле Врачанска школа које су такође солидне. Школе у некадашњем Татар Пазарџику и Великом Трнову су такође биле битне.
Ево шта је на отварању изложбе рекао академик Светлин Русев: Очување традиције и историјског сећања није страшан појам, већ део човека, његове драме, оно је понос и мир бугарског духа. Иза данашњег облика – накита и предмета израђених филигранском техником и богатства златарске уметности, крију се племенитост и самопоуздање због којих је Бугарка и током османске владавине изгледала нестварно и бајковито.
Изванредна, тако је окарактерисао изложбу проф. Валери Стефанов, председник Савеза колекционара Бугарске. Ова поставка је право благо. Али ја бих волео да видите и ван сјаја овог блага. Да видите таленат бугарског народа, људи који су живели на овим просторима, јер то што нам је представио Антонио јесте део једне празничне културе – културе облачења, културе понашања, која изводи Бугарина ван оквира његовог свакодневног живота. То је, у ствари, главна порука сакупљених артефаката, а наиме – да постоји нешто што је другачије, нешто духовно, нешто с чим живимо. Или као што је речено и у Новом завету – човек је створење које живи и са још нечим – с духом. Дакле, ова изложба је израз духовности бугарског народа и збирка Антонија није сачињена од предмета већ од знакова духовности.
Директор Националног историјског музеја доц. Бони Петрунова је изложбу отворила речима: Ова изложба показује да ће Национални историјски музеј убудуће бити отворен за све људе којима је стало до бугарског културног наслеђа, за оне који га чувају, сакупљају, који га промовишу, управо због тога се зове Национални музеј…
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: Ани Петрова и БТА
С благословом Његовог Високопреосвештенства сливенског митрополита Арсенија, у манастиру „Свети Георгије Победоносац“ у Поморију свечано је дочекана копија чудотворне атонске иконе Пресвете Богородице „Скоропослушница“. Према објави Бугарске..
Перперикон, импресивни камени град Трачана у близини Крџалија у Бугарској, нашао се међу десет најзначајнијих светских локалитета који се морају посетити, према угледној класификацији британског листа "Гардијан". Овај изузетни археолошки локалитет..
Бугарска православна црква данас обележава празник посвећен зачећу Свете Ане – мајке Пресвете Богородице. Јоаким и Ана дуго времена нису имали деце, упркос праведном животу који су водили. Поред личне туге, трпели су и осуду друштва, јер је у то време..