Ове године обележавамо 125 година од рођења прослављене бугарске песникиње Јелисавете Багрјане /рођене 29.04.1893.г/. Тим поводом у Градској библиотеци Софије отворена је изложба „Ја – Багрјана”. Она је део кампање "Школарци у Софијској библиотеци", чији је циљ да побуди интересовање младих према књижевности.

Багрјана je рођена крајем 19. века, периоду када су владали патријархални обрасци и стереотипи, укључиво и о улогама жена. У стваралаштву песникиње долази до изражаја тежња нових генерација Бугарки да се осамостале, да се слободно изражавају и заузму достојно место у друштву. Ове идеје су преточене у поезију која је нашла место у њеној првој збирци „Вечна и света” /1927/. Добила је име по називима две песме – „Вечна” и „Света”. „Вечна и света” симболизује архетипске обрасце жене – човека, мајке, вољене жене, заноснице или страдалнице. Каква је као човек била Багрјана? „Гостујемо” једној од најмаркантнијих фигура бугарске књижевности, најпознатијој бугарској песникињи” – рекао је на отварању изложбе књижевник Најден Влчев из Савеза бугарских писаца (Удружења књижевника Бугарске), дугогодишњи Багрјанин пријатељ и колега у уредништву часописа „Септември” („Септембар”). Он је најпре евоцирао успомене о Другом светском рату када се обрео на селу због бомбардовања великих бугарских градова. Тада је имао довољно времена да чита велике бугарске песнике, међу којима и дела Јелисавете Багрјане.

За време рата нисам могао ни замислити да ћу само неколико година касније постати књижевни сарадник часописа „Септемв и радити у рубрици за поезију. Тако сам се нашао тик поред писаћег стола Јелисавете Багрјане. Били смо колеге у току 20 година – каже Најден Влчев. Пуно ствари сам чуо, видео и научио за тих 20 година. Багрјана није испуштала оловку из руке док је читала рукописе, радила је веома брижљиво, са поштовањем према сваком аутору и без икакве намере да намеће своје мишљење … Наjвеће интересовање је показивала за младе, занимало ју је шта мисле, шта ново имају да предложе. Питала је какав је тај нови талас бугарске поезије. Они су је респектовали јер су ценили њено стваралаштво и начин на који се с њима опходила.

Влчев је подсетио на неке помало заборављене, а иначе занимљиве догађаје из Баграјниног живота: Она је волела да прича како је у првим годинама цивилног ваздухопловства постала прва Бугарка која је летела авионом у Париз. За повратни лет у Бугарску није било путника, јер се тих дана догодила авионска несрећа, па је Багрјана била једини путник у авиону. Најден Влчев прича и о томе како је годинама касније Багрјана дочекала вест о убиству председника Кенедија. Неколико књижевника сазнало је о томе док је вечерало у једном од познатијих ресторана у Софији:

Јелисавета Багрјана је одложила виљушку и нож на тањир и више их се није дотакла. Пребледела је, а затим рекла: „Бојим се за човечанство”. Ова жена вихорне природе која се ничег није бојала, која је волела музику, цртање, која се борила за слободу жена, против малограђанских стереотипа ућутала се, а сеизмограф њеног срца забележио је још један од важних потреса који су пратили њене дане - беле и црне.

Најден Влчев прича и о последњим данима Багрјане (1991. г) која је у 97. години преминула у елитном дому за смештај и негу старих лица:

Моја супруга и ја смо је обишли у Дому. Она се обрадовала, узела у наручје цвеће које смо јој донели. Руке су јој биле постале танке, а прсти су скоро увек били хладни, па јој се прстен био окренуо наопако. Ја сам га окренуо са каменом одозго, а она ми је рекла: „ех … тај мој александрит – камен самоће”. Када је Ален Боске издао антологију сто најлепших песама у свету, Бугарска је била представљена њеним делом. Она је била једна од тих 100 најбољих песника света.

Боскеова антологија само је део признања које је Багрјана добила за живота и после тога. Њени стихови су преведени на 30 језика. Објављивани су у Француској, Русији, Југославији, Румунији, Италији, Шведској, Пољској и др. Њен живот је био дуг и плодан. Своју последњу збирку – „На обали времена”, издала је када јој је било 90 година (1983. г.), 56 година после прве збирке. Али и у својим последњим делима она је сачувала мелодију свог стиха и свежину надахнућа.

Исте 1983. г., поводом њеног 90. рођендана додељено јој је тадашње највише државно звање – Хероја Народне републике Бугарске.

Превод: Ана Андрејева

Елисавета Багрјана

ЗАНОС

Говори, говори, говори -
склапам очи и слушам истодобно:
- Ето, прођосмо врхове гори
и летимо над морем и копном...

Налево крваво вече гори,
надесно се пуше пожари тамни.
Куд ли ћемо стићи када зазори?
Куд ли води овај пут замамни?

Онамо где ћемо, у самоћи,
два пламичка слити се опојно
и сред безбројних звезда по ноћи
засветлуцати као звезда двојна?

Не знаш? Ни ја. Ниједно не знамо,
али води ме, води ме онамо.

Превела с бугарског: Десанка Максимовић

Фотографије:Венета Павлова, БГНЕС и архива