Петар Георгијев – Реј (Peter G. Ray)је бугарски сликар, писац и глумац који ради у Канади. У Бугарску је стигао да би представио своје ликовно стваралаштво укључиво и добротворном изложбом у подршку Националној библиотеци „ Св. Кирил и Методиј”, која се отвара данас у Софији.

Мој животни позив ме је променио. Нови животни услови су ме приморали да потражим другачија изражајна средства и нов таленат у себи. Реј је иначе дипломирао глуму на Позоришној академији у Софији. Када се преселио у Канаду био је свестан да је његово знање енглеског недовољно да би му биле поверене значајније улоге. Тада се определио за писање поезије и прозе, а касније је почео и да слика. Све ми је то дошло само од себе и овај начин реализације ме је променио, нисам се ја намерно трудио да се мењам.

Да ли је Петру Георгијеву било тешко да нађе пријатеље с оне стране океана? Када су кренули први таласи емиграције после 1990. Бугари су стизали у ту земљу у великим групама, живели су заједно и узајамно се подржавали, прича он. Тежа је била комуникација са локалцима:

Да би нашао пријатеље човек треба да се најпре докаже у одређеној области. Све зависи од начина на који ћете се реализовати у њиховом друштву.

Од својих књига Реј највише вреднује роман “Мислилац или Насамо са једним човеком који је живео”. Петар је почео да пише још док је живео у Бугарској. И овде су га спољашњи услови подстакли да открије тај таленат у себи. Док је био у глумачкој класи устручавао се да говори пред мноштвом људи. Професорица, која се по његовим речима  понашала не као педагог и уметник, него као обичан чиновник, ничим му није помагала. Тада се определио за писање и постепено му је било лакше да наступа на сцени.

Каријера Реја такође се не развија према неком рецепту. Каже да му је његов роман који је надреалистичке природе, подстакао визуелну уобразиљу. Без сумње оно што ме је испровоцирало је била моја књига. …Нисам похађао никакве курсеве. То што нисам био ограничен оквирима академског образовања, омогућило ми је да не следим дословце све законе у ликовној уметности. Ја у ствари, нисам их чак ни познавао. Изражавао сам себе сасвим отворено, спонтано, без икаквог устручавања.

Зашто је решио да приреди изложбу у добротворне сврхе у подршку Националној библиотеци?

Наша библиотека је изузетно лепа, кажеРеј. Има богату збирку. И наше друштво, сви ми, треба да бринемо о том књижевном богатству. Не би требало очекивати да ће само влада или руководство институције подржавати њен развој. Наша држава је сиромашна и није у стању да обезбеди сва потребна средства за неговање културе и књижевности. И ми, грађани, треба да урадимо нешто у прилог развоја наше књижевности и књижевних институција.

Пре више година је доказао „да му је море до колена” – јер је успео да се упише на престижну и тешко доступну у оно доба Позоришну академију у Софији. Тада је то био значајан догађај у мом граду. Можда већ 20-25 година ниједан младић из Перника није био примљен на Академију која се тада звала Високи институт позоришне уметности. Сви су хтели да ме поколебају. Разредни старешина је рекао мојој мајци: „Није могуће да он упише глуму, неће га примити – море није до колена”. Али је Петар успео, припремајући се за испите док је служио у војсци. Да ли је и данас толики оптимиста? „Крени, заблуда је мислити да нема пута који води до врха, на који се нико још није испео” – одговара Петар Георгијев цитирајући своју омиљену мисао.

Са енглеског реч „реј” се преводи као „зрак”, „сјај” – зашто је изабрао овај надимак? Када је почео да слика у Канади, први дилер уметничких дела са којим се срео, посаветовао му је да нешто промени у свом имену. Зато што је уметност Источне Европе потцењена. Добро је да ти име звучи мало настрано, тако те неће одбацити они који те уопште не знају, па сам решио да додам ту реч мом имену. Мени звучи лепо, а још сам и хтео да, када сам већ дошао у за мене нову државу, тај нови почетак обележим и новим именом, закључује Петар Георгијев – Реј.

Превод: Ана Андрејева