Слушаоцима Бугарског националног радија је пријатан глас Теодора Черешева добро познат. Његове занимљиве репортаже информишу слушаоце, с извесном дозом хумора, о предстојећим спортским догађајима у земљи и свету. То нас је подстакло да у разговору с њим из прве руке сазнамо неке од тајни квалитетног спортског новинарства, принципе и изазове везане за ову иначе толико привлачну професију.

Испоставило се да није Теодор изабрао спортско новинарство, већ оно њега. Све се догодило случајно. По завршетку стажирања пре дипломирања у тада централном дневном листу „Работническо дело,“ за време којег је Черешев био задужен за графички изглед листа, запослили су га као практиканта на две године у спортској редакцији листа.

Занимљиво је поменути да сам почео радити 15. јула 1980. године, а већ следећег дана је почела олимпијада у Москви. Тако сам се одједном нашао у озбиљним водама. Тим поводом је формирана специјална екипа која је била задужена за извештавање о олимпијским догађајима. Последња страница листа била је резервисана за олимпијаду. Посла је било пуно, али сам се тако навикао и на најтеже ствари, присећа се Теодор Черешев.

Заволео је посао спортског новинара пре свега због чињенице да се у спорту ништа не понавља – сваки сусрет је другачији и пружа могућност за успостављање нових контаката. Поред тога, на службеним путовањима имаш прилику да пропутоваш цео свет! И заиста, Теодор је посетио многе земље од Аустралије до Канаде и од Кине до Аргентине и оно што је најбитније: био е у прилици да извештава о 9 олимпијада – 6 летњих и 3 зимске.

Један од посебно узбудљивих сусрета доживео је на олимпијади у Атланти (1996) када је у једној сали наишао на славног боксера Мохамеда Алија, који је већ патио од Паркинсонове болести, разменили су по коју реч и замолио га је за аутограф. Али је професија спортског новинара повезана и са бројним изазовима. Као што је, рецимо, коришћење информација из огромних база података везаних за прошле победе и поразе у различитим сферама спорта. Или стрес на већим спортским догађајима када је потребно да изађеш из једне и уђеш у другу ситуацију коментаришући час двобој на струњачи, час спринтерску трку.

Како човек може да изађе на крај с таквим изазовом?

Искрено да ти кажем, немаш времена за размишљање. Ево, рецимо, на олимпијади у Рију сам био сам, нешто што је преседан у јавном сервису. Тада сам сваког дана био на по четири догађаја у различитим деловима града – на атлетици, ритмичкој гимнастици, рвању, боксу. Али се све заборавља онога момента кад Бугарин освоји титулу. Неописив је понос видети то уживо.

Теодор Черешев је постао део екипе БНР 1997. године. Већина људи спортске догађаје повезује са коришћењем сочног и сликовитог језика новинара. Али уколико будете питали Теодора Черешева како се овај језик рађа – да ли је то датост или се култивише, његов одговор ће вас свакако изненадити:

Сликовит језик може значити пуно ствари. Ја сам увек био мишљења да се морамо служити књижевним бугарским језиком. Наравно, понекад се, у настојању да сликовито дочарамо атмосферу, појави и по која жаргонска реч. Многи људи рачунају на импровизацију, али сам ја увек говорио да без обзира на то где ћеш радити – на радију или телевизији, добро је да си претходно неко време био у редакцији неког листа како би прво савладао правила правилног писања, а тек после тога да знаш како да правилно написани текст, помоћу свог гласа, пренесеш слушаоцима, категоричан је Теодор. 

И још једна азбучна истина која новинару помаже да привуче и задржи пажњу слушалаца:

Мораш се потрудити да све што преносиш слушаоцима буде представљено на занимљив начин, ма колико оно било досадно. Понекад се деси да одређени меч буде баш досадан и у таквим ситуацијама не знаш шта би могао рећи. Пре више година су Васила Крумова, колегу из листа „Народен спорт,“ који није био задужен за фудбал, из неког разлога послали да извештава о фудбалској утакмици. Следећег дана је у листу освануо наслов: „Тај и тај 0:0.“ А испод: „О утакмици током које се ништа није догодило, нема шта написати.“ Генијалан коментар! Такав коментар је пригодан за неки лист, но за директан пренос на радију – никако.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива