Период од Ослобођења Бугарске од Турака 1878. године до краја Првог светског рата, који је завршен потписивањем Нејског мировног уговора1919. године, донео је велике губитке нашој земљи. Поред 2. 250.000 златних франака ратне одштете, коју Бугарска као побеђена земља треба да плати победницима, наша земља је изгубила и велики део своје територије насељене бугарским становништвом. У складу с потписаним споразумом из 1919. године је Румунији припала Јужна Добруџа, док су Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Грчка поделиле Македонију. 6. новембра 1920. године је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца преузела контролу над територијама Цариброда, Босилеграда, Струмице и делом атара градова Трн и Кула, што је многе Бугаре приморало да спас потраже у Софији и другим бугарским градовима. Данас, 99 година након немилих догађаја из позне јесени 1919. године, бугарско становништво које је остало ван граница матичне земље и даље тражи своја права и негује бугарске традиције. Дан Западних покрајина, као што Бугарска назива своје бивше територије у Србији, а који је први пут обележен 8. новембра 1991. године, послужио нам је као повод за разговор о нашим сународницима у Босилеграду како бисмо сазнали како ће европска перспектива Србије утицати на њихов живот.

Ми, Бугари, немамо ништа против да Србија – земља у којој живимо, постане део европске породице. Убеђен сам да ће ово бити од користи за све нас, каже председник удружења „Глас“ Александар Димитров из Босилеграда. По њему, пружање безусловне и безрезервне подршке можда и није најбољи став који би влада Бугарске могла да има. Недавно су у Србији одржани избори за Национални савет који су били опорочени. Ово су, у ствари, били избори без избора и према условима које је држава диктирала. Ја сам крајње разочаран, јер последњих неколико година политичари воле да кажу да односи између Бугарске и Србије никад нису били бољи него данас. Како им веровати, ако се, практично, у Босилеграду то уопште не осећа, или га бар ја не видим. Не разумемо и одбијање представника српске државе да присуствују обележавању, рецимо, јубилеја као што је била годишњица коју смо недавно прославили – 20 година постојања Културно-информативног центра или годишњице смрти Левског. Пре више година смо у Босилеграду подигли споменик Василу Левском, али ја и дан данас нисам видео да представник српске државе стане испред њега заједно с члановима бугарских делегација. Једино таквим понашањем ме могу убедити да се ствари мењају у позитивном правцу.

Димитров је истакао заслуге удружења „Глас“ у одржавању неколико важних округлих столова у Босилеграду на којима су размотрена питања везана за образовање, слободу медија и пре свега за заштиту и очување природе у региону. Опасност од еколошке катастрофе је сасвим реална због депопулације града и оближњих села. А све то ствара повољне услове за изградњу хидроелектрана и експлоатацију налазишта различитих руда, што ће додатно загадити скромне количине воде коју хидроелектране не користе. Упркос томе што су у више наврата упућивали дописе надлежним институцијама, до данас није ништа предузето, каже председник удружења „Глас.“

Али упркос свему, постоји доза оптимизма када је реч о медијима на бугарском језику у Србији. Подсетимо да је након низа разговора које је председник Румен Радев одржао током своје посете Србији у јуну о. г. договорено да Србија значајније финансира медије на бугарском језику. Данас, 5 месеци касније, већи део обећаних субвенција је исплаћен што медијима на бугарском омогућава да наставе с радом.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова