У доба социјализма путовања у земље ван социјалистичког табора била су привилегија малобројних срећника. Али је у Софији била једна четврт, Студентски град, који је био попут малог Лондона – на његовим улицама се могао чути говор из блиских и далеких земаља. У оним годинама су се појавиле прве латино журке у Бугарској – оне су биле страствени завршетак недеље. Нова појава после доласка демократије је био плаћени латино парти.
Године 1992. или 1993. прве такве журке организоване су у дискаћу „Анаконда“. Један пријатељ власника био је упола Кубанац, звао се – Едвард (у оно доба презиме људи са којима смо били у контакту нису била важна). Они су позвали Родолфа Санонија Гомеса из Еквадора који је првио ди-џеј и легендарно име међу латино манијацима у Бугарској:
„За оне који живе у туђој земљи постоје два главна правила – да поштују законе и традиције те земље и да у њу пренесу оно најбоље из своје културе. У мом случају то су били музика и плесови мог континента – каже Санони. – У оном периоду су организоване праве, незаборавне латино журке. Није било данашње комерцијализације. Кораци нису имали називе – Ел Еј, Њу Јорк … На почетку су нам долазиле превасходно жене. Мушкарцима је било теже да прихвате такав начин плеса. Мислили су да то није за мушкарце. Мени пак је било чудно што у бугарским диско клубовима мушкарци и жене играју одвојено. Тада је овде била популарна диско музика. У Латинској Америци игра се у паровима. Када младић и девојка играју заједно они размењују посебну енергију. Постепено и на наше журке су почели долазити многи мушкарци који су играли одлично“.
У „Клубу 33“ одржани су први курсеви латино плесова у Бугарској.
„Био је један зубни лекар, Бугарин, звао се Тео, он је. док је живео у Немачкој научио салсу. Он се сложио да сат времена пре отварања дискотеке бесплатно учи присутне како се плеше салса“, прича Санони. На тадашњим журкама главну реч су водили Венецуеланци, Кубанци и Доминиканци.
„Најбољи плесачи су из Средње Америке“, тврди ди-џеј. Сећа се да је тада у клубу био сто резервисан за дипломате који су редовно долазили. Тада су у Бугарској амбасаде имали Перу, Мексико, Аргентина, Бразил, Венецуела, Еквадор, Колумбија, Уругвај и др., а данас – само четири земље Латинске Америке.
У оним годинама када није било интернета дипломати су снабдевали Санонија савременом латино музиком. Други део снимака он је доносио из Швајцарске, где је путовао послом.
На једну од тих журки дошао је Михаил Димов. 1998. г. он и Тео су основали „Салса докторе“ – групу ди-џејева који су се успротивили првим корацима комерцијализације латино журки. А зову се тако јер је Тео зубар, а према Михаилу салса је медицина:
„Ми смо као неки исцелитељи који уместо лекова користе музику и игре. Када људи плешу, када су насмејани, пуни позитивне емоције, то је здравље. Одувек смо пуштали емотивну музику, не модерну.“
Али вратимо се у 1995. г., када је Мишо први пут дошао у „Клуб 33“, када је за ди-џеј пултом био Санони. „Био сам ошамућен. Као да се нека непозната Васељена отворила преда мном. Био је то јединствен микс салсе, меренгеа, кумбие, афричких сукус ритмова, невероватних блусева. Није било толико доминиканске бачате, колико се може чути данас. Било је посетилаца из Европе, Латинске Америке, Африке. Учинило ми се да нисам у Бугарској – сећа се Мишо. – Нисмо се занимали толико за кореографију, колико за емоцију. „Тадашњи начин на који се плесало био је много ближи оном у Латинској Америци него што је сада. Али се у једном тренутку појавило много плесних школа. Удружили су се спорт и мода. У оним годинама плесати није значило такмичити се с неким. Било је великог пријатељства и велике забаве. Плес није био питање моде. Људи су одлазили у клубове једноставно зато што им је пријало.“
На питање зашто је постао диско џокеј музике која се толико пуно разликује од бугарске, Мишо каже да по њему постоје две врсте људи – прве привлачи оно нестандардно, док друге необичне ствари плаше. Каже да припада првој врсти:
„Волим да учим различите музичке језике. Радим то на начин на који полиглоте уче језике. Најпре научим неколико песама у које се моја душа заљуби, а тиме ми расте и апетит – објашњава Мишо. Жао му је што и овде, као и другде у свету салса уступа место регетону. – Нема више оне старе, како је из милоште зовем „сеоске“ музике, нема салсе коју плешу обични људи везани за земљу и њене плодове – они мелодију носе у својој крви и души. Сањам о повратку стилу „Буена Виста“, поштовању према дами која није справа у акробатици. Пре или касније то ће се догодити. По мом мишљењу то је само питање времена“, изражава своју наду Михаил Димов данас, када су „Салса доктори“ напунили 20 година.
Превод: Ана Андрејева
У Аустралији живи скоро 6.000 Бугара, од којих је највећи број настањен у Мелбурну. Манчо Манев, заменик председника изборне комисије у овом граду, каже да је изборни дан протекао без икаквих потешкоћа. „Људи долазе насмејани, решени да искористе своје..
На прагу шестих ванредних парламентарних избора у мање од три године, умор грађана Бугарске од политичке неизвесности постао је очигледан. На политичкој сцени приметна је истоветна апатија, коју потврђује готово неупадљива предизборна кампања...
Особе са моторним сметњама и оштећењем вида у Бугарској се суочавају са многим потешкоћама у свом животу. Али осим чисто физичких препрека, постоје и препреке везане за приступ информацијама и административним услугама. Чак и на дан избора, када су..
Истраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од..
У Бугарској не постоји тачна статистика о броју Бугара широм света, али према подацима које је Министарство спољних послова Бугарске објавило прошле..