Маријана Кирова је аутор многих научних радова, збирки песама и приповедака, добитник је две прве награде за књижевност, ради и као новинар и предавач. Можемо је назвати савременим будитељем, јер се опредељује да своја знања преноси младим људима тамо где је глад за бугарским језиком највећи – међу бугарским заједницама у иностранству. И не у некој добро уређеној европској држави него у Тараклији – малом градићу у Молдавији, остављајући свој посао на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“ и у Националном музеју књижевности.

Преко 80% становништва тамо, које броји око 15.000 људи, бугарског је порекла. То су потомци наших сународника који су напустили Бугарску после једног од Руско-турских ратова у ХІХ веку. Њихови преци су пресељеници  из околине Свиленграда, Хаскова, Старе Загоре, Јамбола, Сливена, Бургаса, који су преко Румуније стигли у Бесарабију, где су се настанили. Најкомпактнија бугарска заједница у Молдавији је она у  Тараклији. 70% студената Државног универзитета у Тараклији „Григорије Цамблак“ бугарског је порекла.

Ове школске године Маријана Кирова је једини предавач који је преко Министарства образовања упућен тамо на рад. О Универзитету у Тараклији каже да је он не само образовна већ и културна институција – у његовом саставу је библиотека у којој се може наћи бугарска књижевност, при Универзитету постоји и састав народних игара којем, међутим, недостају народне ношње.

Студенти се не жале на проблеме што се наставе из бугарске књижевности тиче, мада је бугарски језик који они говоре у ствари бугарски дијалекат. Током прва три месеца свог боравка у Тараклији она је само пар пута на улици чула да неко прича руски језик.

Тамошњи људи говоре на старом бугарском језику – оном, који су причали мој деда и бака из околине Ивајловграда. С великим задовољством предајем студентима, јер је њима Бугарска светиња. Велико је њихово интересовање за бугарску културу, за бугарску књижевност! Бугарска је за њих најлепша земља.

Већина студената Универзитета у Тараклији жели да своје образовање настави на мастер студијама у Бугарској. Можда ће их стварност у њиховој прадомовини разочарати?

То нису размажена деца.  По доласку у Бугарску ти млади људи ће се много лакше прилагодити овдашњим условима него неки други студенти, из простог разлога што су они борбени људи. Више генерација успело је да очува свој бугарски идентитет и дух. Они немају велике претензије и верујем да ће у Бугарској лако наћи своје место.

Маријана каже да студенти са великим нестрпљењем очекују 15-дневну праксу у Бугарској и додаје да је тај кратак период недовољан, али за сада нема других могућности. Генерално, људе у Тараклији описује као веома васпитане, конзервативне у добром смислу те речи и наглашава да савремени живот и модерне навике нису имали погубан утицај на њих.

Док је у Молдавији, Маријана Кирова је сазнала да је у Бугарској издата њена збирка песама „Лилитов повратак“, а из штампе ће изаћи и њен роман „Седам година љубави“. Лилит, за коју једна прича казује да је била прва жена на свету коју је Бог створио када и Адама, повезује са идејом да жена мора да буде равноправни партнер мушкарца и само тако људски род може бити једна целина. О свом новом роману Маријана каже да је у ствари то новела која описује доживљаје мушкарца и жене у току 24 часа са пуно ретроспекција.

Превод: Албена Џерманова