Преко 80% информација које добијамо из спољног света стичемо путем вида. Наше мишљење, понашање и све остало условљено је оним што видимо. А сад пробајте да замислите живот без вида.

Тада се појачавају остала чула и можете много боље да осетите укусе и ароме за које нисте ни знали да постоје. Остати у потпуном мраку се не може описати већ се треба доживети. Тада сва остала чула постају сензитивнија него што су била а то човеку пружа могућност да крене на несвакидашње кулинарско путовање које су припремили наши кувари, каже Пламен Веселинов, власник јединог не само у Бугарској него и на Балкану „тамног ресторана“ који је недавно отворио своја врата у Софији. Пламен је свој ресторан назвао „Тенебрис“ што на латинском значи „мрак, тама,“ а идеја му је да посетиоци макар на сат, два искључе чуло вида и зароне у свет пун звука, емоција, укуса и додира.

Авантура почиње уласком у „тамни“ део ресторана где се у мрклом мраку гости препуштају људима који се једини у тој игри осећају комотно – слабовидим и слепим особама. Они су, у ствари, „домаћини.“

Не зовемо их конобарима пошто не разносе чаше и тањире, објашњава власник ресторана. Они су домаћини, дакле, њихов задатак се састоји у томе да госту помогну да се опусти и раскомоти. Конобари с оштећењем вида спроводе госте до стола и дају све потребне информације. У ствари, ово није њихов свет. Њихов свет није таман. Он је светао, али се они добро сналазе у тами, категоричан је Пламен.

Наш посао је да сачекамо госте у светлом делу ресторана, одведемо их до стола и донесемо пиће и јеловник, прича о својим обавезама Силвија Чаушева. Гости ресторана се у потпуности ослањају на нас. Неки се на почетку плаше, али се брзо опусте. Често нас питају да ли има степеница на што одговарамо да знамо сваки педаљ овог места, дакле, не треба да се брину.

Поред тога што обезбеђује посао слепим и слабовидим особама, што је несумњиво од великог значаја, ресторан има и друге циљеве:

Желимо да друштву покажемо да ови људи нису ништа гори од осталих а имају своје место на тржишту рада. Бугарска не користи ресурсе и потенцијал особа с инвалидитетом а то јој штети, сматра управник јединог те врсте у Бугарској локала Симеон Петров.

По завршетку вечере гости имају прилику да погледају фотографије јела која су конзумирала и провере да ли су препознали храну сервирану у мраку.

Долазе нам разноразни људи, међу њима су искусни кувари и критичари, али већина успева да препозна тек 15-30% намирница, каже с осмехом Пламен Веселинов. То нас не чуди. Навикли смо да прво „нахранимо очи,“ а у потпуном мраку је веома тешко разазнати шта је на столу – различите врсте поврћа и меса, на пример. Поред тога, наши кувари се баве тзв. техно-емотивном кухињом. Користе више од 9 техника припреме јела и мењају укус сваке намирнице.

А како се осећају, односно сналазе људи с неоштећеним видом у потпуној тами у каквој су приморане да живе слепе и слабовиде особе?

Пре свега пролазе кроз период адаптације током којег се осећају несигурно, нервозно или забринуто. На нама, домаћинима је одговорност да ове људе на занимљив начин уведемо у тамни свет. У ресторану гости имају прилику да сазнају многе занимљиве ствари. Идеја ресторана није само да се појача осећај кроз подстицање осталих чула, него и да се боље разуме живот људи с оштећеним видом. Зато изволите, дођите нам јер ми доказујемо да напуштање зоне комфора отвара нове видике, рекла је на крају нашег разговора домаћица Милена Костадинова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова