„За себе могу рећи да сам флексибилна и прилагодљива особа. Волим промене, волим и ризике. Нисам неки сањар, него постављам себи реалне циљеве које увек постижем уколико то зависи од мене“ – каже Марија Самичкова-Белчер на нашем првом сусрету у Софији. Мило ми је било слушати њен добар бугарски језик и скоро нисам могла веровати да од 12 година она живи у Лас Вегасу, а ово јој је тек треће путовање у домовину. У Америку је отишла код своје мајке која је тамо емигрирала 1998. г. Марија је тамо срела свог садашњег супруга, њих двоје имају сина Николаса. У свим тим годинама у САД научила је пуно тога. Најважније – „односити се позитивно према људима, не критиковати нити остале, нити себе превише. Ми, Бугари смо у целини прилично самокритични. САД су земља у којој се правила поштују. Ако се понашаш одговорно и не повређујеш законе, имаш све шансе да живиш мирно. То је уједно земља која подстиче развој појединаца. Нико ме није пренебрегао зато што долазим из друге државе. Увек су ми пружали прилике да се докажем. У крајњој линији САД су земља имиграната, тамо живе људи из целог света“, сумира своје утиске о Америци Марија. Њен долазак у САД подударио се са економском кризом која је тек била задесила земљу, али то је није обесхрабрило да тражи своје место под сунцем. У Бугарској је радила као новинарка, преко океана живот јој је кренуо у другом смеру:

„Отворила сам нову страницу и кренула од нуле. Мој пут емигранта био је трновит. Недостајао ми је новинарски рад.“

Марија се најпре запослила у пицерији. Потом је постала таксиста. Радила је по 12 сати – од 16.00 до 04.00. То јој је омогућило да још боље упозна град: „Вегас је попут Дизниленда за одрасле, месту у којем није могуће досађивати се. Годишње га посети преко 43 млн гостију. Зато је и посао таксисте изузетно напоран“, наставља Марија. Каже да су је неки клијенти гледали са неповерењем: „Вероватно нисте ви возач такси-возила?“. Мислили су да је она део тима популарног шоу програма који снима скривеном камером. Данас Марија служи коктеле у једној коцкарници у Лас Вегасу, али се све чешће враћа новинарском раду и радо припрема материјале за медије. Таква једна репортажа срела ју је у марту са популарним бугарским боксером Кубратом Пулевим пре његовог победног дебија у САД којом приликом је савладао Румуна Богдана Динуа.

Марија каже да у Невади живи доста Бугара, само у Лас Вегасу их је 8-10 хиљада. Пре око месец дана бугарска заједница у тој савезној држави изгласала јој је посебно поверење:

„Поверили су ми да водим односе са јавношћу. Жеља нам је да се Бугари чешће окупљамо разним поводима и да државне празнике Бугарске славимо у сарадњи са бугарском школом „Васил Левски“. Тражићемо спонзоре који би нам помогли да то остваримо као и да пружамо подршку емигрантима из Бугарске који су се нашли у невољи. Такав је рецимо случај са једном девојком - Галином Киловом, која је од 2015. г. у затвору у Лас Вегасу“ - каже Марија.

Килова је боравила илегално у САД. Изазвала је саобраћајну несрећу у којој је погинула једна особа. Осуђена је на 15 година затвора. Има здравствене проблеме али нема родбину која би се о њој побринула.

При крају сусрета са Маријом питам је шта мисли о кампањи коју Агенција за Бугаре у иностранству спроводи већ годину дана, а чији је циљ повратак сународника у домовину. Да ли је то исправни пут? Или би било боље да се напори усмере на оне који још нису напустили земљу? „Нисам баш најбоље упозната са овом кампањом, искрено речено биће ми занимљиво да нешто више сазнам о њој - каже Марија. – Мислим да је повратак или останак питање личног избора – сам мораш одлучити где живети и чега се лишити. Бугарска је јединствена земља и у историјском погледу имамо се чиме поносити. На жалост већина људи се опредељује за иностранство из економских разлога. Да би се стало на пут том одливу младих потребно је стварати више радних места са европским зарадама, јер ако људима обезбедите нормалан животни стандард, већина њих неће тражити пут у иностранство. Моје је срце такође у Бугарској и мислим да ћу се једног дана вратити“.

Превод: Ана Андрејева