Упркос томе што је мала земља која је прошла кроз многа тешка искушења, што је успорило њен развој, Бугарска је одувек имала и има велике умове у науци. И данас с поносом читамо о нашим сународницима чија су имена код нас позната једино у стручним круговима, без обзира на то што су њихова достигнућа одавно званично призната по целом свету. Један од тих научника је физичар проф. Рашко Зајков.

Током шетње парком је колицима у којима је био будући научник пришао један италијански професор који је, пошто је измерио обим главе детета, ускликнуо: Госпођо, Ви сте мајка једног генија! И заиста, дете је било природно обдарено изузетним талентом за математику што га је лансирало међу најбоље научнике попут Макса Борна, Давида Хилберта, Макса Планка, Карла Зигела, Макса фон Лауеа.

Рашко Зајков је рођен 1901. године у Бургасу, а може се рећи да је сам изабрао свој пут. Годину дана је похађао Кадетску школу у Моравској Белој Цркви у саставу тадашње Аустро-угарске, али је одлучио да се врати и своје средње и високо образовање заврши у домовини. Често је путовао по европским земљама а говорио је седам светских језика. Уписао је факултет у Немачкој како би слушао предавања великих научника математичара и физичара. У Берлину се упознао с Ајнштајном који је постао његов ментор.

Током студија на Универзитету у Берлину Рашко Зајков похађа предавања Ајнштајна о теоретској физици, прича др Ганка Камишева, уредник Музеја историје физике у Бугарској: И пошто је био најмлађи међу слушаоцима, чувени научник га је приметио а временом су се спријатељили. Дописивали су се све до избијања Другог светског рата. Године 1925, пошто је завршио студије у Берлину, Зајков је био приморан да емигрира у Турску јер је у међувремену изведен напад у цркви Свете Недеље у Софији, а бугарске власти су га оптужиле да је дозволио да се у његовом дому крију људи који се доводе у везу са овим атентатом. У Истанбулу је боравио свега пет месеци. Управо тада је написао прву научну публикацију под насловом „Примена теореме Хилберт-Нетер у обједињеној теорији поља.“ Зајков је свој рукопис послао Ајнштајну који га је, са своје стране, препоручио за штампу и тако је публикација младог бугарског научника 1926. године објављена у немачком часопису „MathematischeAnnalen.” Ова публикација је доказала способност и знање талентованог Бугарина због чега се славни физичар заложио за њега како би постао стипендиста Хумболтове фондације. Тако је Рашко Зајков постао први Бугарин који је добио стипендију ове немачке фондације како би усавршио своје знање из области теоретске физике на Кајзер Вилхелм институту за физику у Берлину чији је директор у то време био Алберт Ајнштајн. По доласку у Берлин, 1926, Рашко Зајков је посетио Ајнштајна на чију је препоруку почео да ради на месту научног сарадника у астрофизичкој опсерваторији у Нојбабелзбергу, близу Потсдама. Директор Ајнштајновог торња, како су је сви звали, био је славни астроном проф. Фројндлих, а бугарски научник је радио под руководством чувеног стручњака за спектроскопију проф. Гротријана. Зајков је заједно са Ајнштајновим помоћником математичаром Громером радио на проблемима Опште теорије релативности и њеној примени у Квантној теорији. Тада је објавио књигу „Релативистичка теорија пет димензија,“ коју је Ајнштајн похвалио. Али су његова научна достигнућа остала несхваћена у Бугарској због чега је изгубио на конкурсу за избор руководиоца Катедре за теоретску физику на Софијском универзитету. Можда је Ајнштајн био једини који их је схватио, претпоставља Ганка Камишева.

Оно што их повезује, што је заједничко за њих јесте њихова генијалност, али и дубока осећајност, наставља Ганка Камишева. Рашко Зајков такође свира на виолини и у Немачку је понео своју „Кремону.“ Био је чест и радо виђен гост у кући Ајнштајна у берлинском предграђу Шенебергу, где је Марго, ћерка славног физичара, свирала на клавиру.

После 9. септембра 1944. године се бугарски научник вратио у домовину, али га комунистичка власт није дочекала раширених руку, више пута је позиван на саслушање. Тражио је, али није налазио посао у струци због чега је до 1953. године радио у Државном институту за осигурање. Захваљујући снажном залагању проф. Николе Бонева је Рашку Зајкову додељено звање професора, а касније је одликован државним орденима. 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова