Већ неколико година Иван Панкев проводи добар део свог слободног времена на путу обилазећи свет. А то што види и стекне као искуство и знање, преточи у текстове који објављује на свом блогу. Овај путешественик, који је у глобалној мрежи познатији под надимком Johnnie B. Goode, посетио је већ преко 30 земаља света. Воли да путује аутостопом. Убеђен је да је поглед на свет једног аутостопера потпуно другачији од оног традиционалног туристе. На питање колико луд треба да будеш да би се упустио у авантуру обиласка света аутостопом, Иван се осмехнуо и одговорио:

У Бугарској никад нисам путовао аутостопом. Када смо 2012. године с девојком пошли у Аргентину, то је било моје прво велико путовање, одлучио сам да ћемо путовати аутостопом. Испрва ми је било чудно. Стајали смо крај пута а стидели смо се да дигнемо палац. Али су се ствари некако саме од себе посложиле. Моје најдуже путовање аутостопом трајало је 5 месеци, а било је од Турске до Ирана и назад. Волим ту врсту путовања због спонтаних сусрета и занимљивих познанстава. Ако изнајмиш ауто или користиш јавни превоз, биће ти ускраћена могућност да ступиш у непосредан контакт с мештанима, јер си тада само туриста. А кад путујеш аутостопом, постајеш један од њих. 

То му помаже да се „безболно пребаци“ с једне на другу културу:

Док путујеш аутостопом, обично спаваш у шатору а то те свакако чини отворенијим за нову и непознату културу. Убрзо научиш шта је добро, а шта није препоручљиво радити. Тако, рецимо, у Ирану су ми објаснили како је дизање палца у тој земљи једнако показивању средњег прста код нас.

Најзанимљивији сусрет током свих ових путовања десио му се управо у Ирану:

Био је то фрапантан пример иранске гостољубивости. Једном се зауставио старији човек који је возио цистерну. Рекао сам му: „Остави ме тамо куд си кренуо. Имам шатор, преспаваћу на том месту или ћу наставити даље.“ Али ме је он позвао код себе. Кућа му је личила на бетонску кутију усред нечега попут полупустиње. Вечерали смо шта је Бог дао након чега је рекао: „Ајмо на спавање.“ Помислио сам да ћемо сви лећи на земљу пошто није било кревета. У ствари, ни стола није било, поседали смо на земљу и почели да једемо. Међутим, то није знак сиромаштва. Претпостављам да је изување пред вратима или у гостима, које је веома распрострањено и у Бугарској, у ствари, источни обичај, нико не воли да му неко у ципелама гази по трпези. Али је човек с женом и двоје деце изашао напоље, а мени су оставили климатизовану кућу.

Иван је имао прилику да види многа и изузетно лепа места, али оно што је оставило најјачи утисак на њега, што му је остало трајно урезано, били су водопади Игуасу у Аргентини. Био је крај зиме – почетак лета. Вода је била набујала. Овај призор ме је оставио без текста, сећа се Иван.

Ако пак желите да угодите свом непцу, савет Ивана је да посетите Грузију. Авантуриста је признао да му путовања и занимљиви сусрети с различитим културама пружају могућност да надгради себе:

Као прво, променили су моје односе и схватање о томе шта је потребно човеку. Кад 4-5 месеци путујеш само с ранцем на леђима, схватиш да што мање ствари имаш, то си слободнији, растерећенији. Отада се трудим да не гомилам ствари. Као друго, док крстари уздуж и попреко светом, човек има прилику да се убеди да су људи свугде исти, без обзира на то како изгледају. Имам у виду, да су им жеље и тежње исте. Свако тражи стабилан посао или доходак, миран живот, добре услове како би одгојио децу. Путовања нас преобраћају у светског путника, космополиту који људе прихвата такве какви јесу, прихвата њихове различитости. Мислим да млади људи треба да путују чешће. Тако ће видети шта се дешава у различитим деловима света, а то ће им помоћи да боље схвате шта заправо очекују, желе од живота.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова