Један од најлепших елемената националне ношње Бугарке су несумњиво пафте. Фине, вешто израђене од различитих метала, украшене необичним фигурама и плетеницама ове декоративне металне копче за женски појас сматране су симболом женствености. Међутим, првобитно су пафте биле део мушког костима.

"У средњем веку у Бугарској су пафте  биле знак социјалног статуса мушкарца. Носили су их војни заповедници а према украсу на копчи могaо се претпоставити и њихов војни чин" – прича Грозделина Георгијева из Регионалног етнографског музеја у Пловдиву. – "Након потпадања Бугарске под османску власт (14 в.) Бугари губе своју државу и своју ратничку част. Из тог разлога у време Националног препорода Бугарске пафте постепено постају део женског костима, сматра се да штите најважнији део тела – предњи део, у пределу органа порођаја. Мушкарци губе своју социјалну улогу заштитника и жена је та која мора да донесе нови живот на свет и настави лозу, преко ње ће се очувати држава и народ".

Пафте су знак социјалног статуса и одређују прелазак девојке у нову социјалну групу – групу удатих жена. Девојци су их поклањали чланови породице у тренутку веридбе, али за разлику од накита за груди и главу, наруквица и прстења који су такође били део дарова за будућу невесту, пафте су обавезан елеменат који она носи касније како би свима показала да је већ удата. Зато неудате девојке немају право да носе парфте.

Као и сав накит за Бугарку пафте поседују магичан значај. Нису пафте случајно металне, а мајстори су више волели да их израђују од сребра, јер је оно бело и попут огледала одбија лош поглед. Познато је да сваки регион има свој национални костим, али што се накита тиче он није посебно везан за конкретне регионе.

"Пафте поред чисто заштитне функције поседују и украсну функцију, јер жена увек има неку трунку сујете… Морају је видети, мора се људима свидети…" – наводи гђа Георгијева.

Импресионира богатство мотива и сижеа приказаних на пафтама.

"Будући да живе у пределима Османског царства Бугари су прихватили неке елементе костима и украса типичних за то Царство" – подвлачи Грозделина Георгијева. – "Због тога се на пафтама могу видети како биљни орнаменти дозвољени Османском иконографијом – цвеће, лишће, гроздови, плодови, плетенице, тако и типично бугарски животињски мотиви – паунови, голубови, змије, геометријске фигуре. У другој половини 18. века могу се чак видети елементи барокног стила који долази из источних земаља".

Веома занимљиво је како су се плочице од седефа, на којима су приказани ликови светаца и хришћански празници, нашле на пафтама. Доносили су их ходочасници са Светих места и често их поклањали свештеницима који носе пафте испод мантије. "Зато се велики бугарски манастири – Рилски манастир и Бачковски манастир, одликују по изузетно богатој колекцији пафти".

Још пре ослобођења Бугарске од Османске владавине доласком градске моде у велике градове, који су били раскрснице познате и по мешавини различитих култура, пафте су изгубиле на популарности. Градска хаљина тражи друге аксесоаре. Каиш је сада јако фин, од сребра или злата, а копча с предње стране је у облику машне или спирале. У неким местима се носе и пафте, међутим и оне се мењају – постају мање, попримају облик копчи украшених седефом или инкрустацијама. Које друге тајне крију пафте?

"Постоји веровање да накит штити. Веровало се да је људско тело подељено на горњи и доњи део и да је најрањивија средина – предео где се ставља појас, каиш. Жена је морала да чува свој накит, јер се сматрало да ако се он нађе у лошим рукама, њиме се могу направити најгоре магије. Можда би требало да очувамо веровање да је накит неодвојиво везан за човека и поседује моћ да га заштити од сваког зла".

Превела: Албена Џерманова